Поглавље 7



Вољна страна. Сила која делује овде је воља; она воли и жели да стекне, употреби или учини оно што сматра корисним, или потребним, или угодним за себе, а не воли и не жели оно што је супротно од тога. Немир воље захтева одговарајуће делање, зато је воља најдиректнија делатна сила чија је насушна потреба – да живи и делује. Она држи под својом управом све силе душе и тела, и сва помоћна средства, и све их пушта у акцију када затреба. У њеној основи лежи ревност,или усрдност – жудња за делањем, а као узрочници поред ње стоје – пријатност, корисност и потреба, којих када нема, ревност спава, а делатне силе губе интензитет и опуштају се. Они подржавају жељу, а жеља разбуктава ревност.
Ток разоткривања ове стране душе је следећи. У души и телу постоје неке потребе којима су се прилагодиле и животне потребе – породичне и друштвене. Те потребе саме по себи не дају одређену жељу, него само подстичу да им се потражи задовољење. Када је једном на овај или онај начин дошло до задовољења потребе, после се, одмах за буђењем потребе, јавља и жеља за оним чиме је потреба раније већ била задовољена. Жеља увек има одређени предмет, који потребу задовољава. Нека потреба је била задовољавана на различите начине, зато ее са њеним буђењем јављају и различите жеље: час један, час други, час трећи предмет који може да задовољи потребу. У тако показаном човековом животу не могу се видети потребе изван жеља. У души се роје само ове последње и захтевају задовољење, чини се – саме за себе.
Шта душа да ради са овим жељама? Пред њом стоји избор: коме од жељених предмета да да предност. Од избора долази одлука – да се учини, или узме, или употреби изабрано. Након доношења одлуке прави се одабир средстава и одређује се начин и ред извршења. Затим на крају следи дело, у своје време и на свом месту. Свако, чак и најмање дело одвија се по том реду. То можете да проверите на било ком свом делу. Понекад се по навици сва та дела обављају у трену, и дело следи одмах за жељом. Избор, одлука и средства узимају се тада од пређашњих дела и не захтевају нарочит поступак.
Код старијег човека готово све се ради по навици. Ретко се догађа било какав подухват или почетак који излази из уобичајеног поретка дела и знања. Тако се догађа да формиран живот захтева одговарајућа дела. Пошто се она често понављају, природно је да прелазе у навику, нарав, правило живота и карактер. Из укупности свих навика, правила и поредака те врсте формира се начин живота одређеног лица, као што се из укупности утврђених појмова формира начин његовог мишљења и погледа. Познајући нечији начин живота можемо претпоставити и погодити шта он мисли у ово или оно време и како ће да поступи у одређеним околностима.
За руководитеља делатног живота постављена је разборитост, која је такође разум, само што стоји на служби вољи. У мисаоној области разум решава како шта јесте од постојећег, а у вољној и делатној одређује како шта треба да се чини да би било постигнуто оно што се жели. Када разум навикне да то уређује како треба, онда човек своје послове обавља углавном успешно и тада му се оправдано приписује разборитост – умеће успешног вођења дела, са тачним избором средстава према циљевима, и са усклађивањем дела према спољашњим околностима.
Из овога што је речено неће Вам бити тешко да изведете закључак о природно-законитој делатности воље, која, као што видите, јесте господарица свих наших сила и читавог живота. Њена је ствар да одређује облик, начин и меру задовољавања жеља које се рађају из потреба или које их замењују, да би живот текао како треба, доносећи човеку мир и радост. Код нас постоје, као што је поменуто, потребе и жеље – душевне, телесне, животне и друштвене. Не појављују се код свих једнако, јер немају сви исти живот, него је код једнога овако, а код другога онако. До човека је да одреди како у својој ситуацији може и треба да задовољи своје потребе и жеље, да изабере одговарајући начин и да живи у складу са тим. Водити здраво-разумно свој живот према установљеној норми, са свим његовим делима и подухватима – то је задатак вољне или делатне стране нашег живота. Тако би требало да буде. Али удубите се у размишљање и погледајте шта се у ствари догађа.
Када је о мисаоној страни реч, ми често бивамо сметени, расејани и мисли нам лутају, док у вољној страни владају непостојаност, неред и хировитост жеља, а са њима и дела. Колико нам само времена прође у нераду и доконости: идемо овамо или онамо, ни сами не знајући зашто; радимо и поправљамо, а не умемо да дамо здрав одговор за то; упуштамо се у подухват за подухватом, и у посао за послом, али из свега тога произилази само сујета. Рађају се само нове жеље које никако не можеш да задовољиш: само дај и дај. Распалила се наша господарица – воља. Погледајте још, колико је у нама онога што подстиче жеље: гнева, мржње, зависти, тврдичлука, сујете, гордости и сличног. Извор жеља треба да буду природне потребе породичног и друштвеног живота, а шта је природно код свих њих? Оне само узнемиравају природу и читав поредак живота. Одакле та варварска најезда? Остављам Вам да размислите о томе, а ја ћу да пожурим према крају.



Ако у тексту странице нађете грешку или откуцај, пошаљите нам поруку кликом на дугме испод.

Пошаљи

Ако ова страница није доступна у титлованом преводу на ваш језик, користите дугме испод.

Упозорење! Превод на машину ће обавити Google Translate услуга и може садржати семантичке грешке. По дефаулту, текст је преведен са тренутног језика документа на енглески језик, у сервису можете изабрати било који други језик.