Поглавље 27



Веома сам обрадован Вашом жељом да се препородите. Ви сте пожелели, и нека Вам Господ благослови да ту жељу узведете до одлуке, а онда да ту одлуку спроведете у дело, које на речима није тако сложено и дуготрајно, али у суштини око тога се треба трудити читав живот. Како доћи до одлучности, то ћемо објаснити после. Сада ћу рећи још понешто о ономе што ће бити на крају. Свест о светлом завршетку било ког посла одржава се кроз одговарајући напон енергије оних сила које су потребне да би се то дело довршило.
Прошли пут сам Вам писао да својом вољом треба да дамо простор благодати Божијој коју смо примили у крштењу, како би она као квасац прожела читаво наше биће у свим његовим деловима и делићима. Затим сам додао да она од тренутка крштења истога часа почиње да делује и ако не наиђе на препреке сама у души све обавља, чекајући да душа када дође до одговарајућег узраста и сопственом вољом изабере те зачетке богоугодног хришћанског живота који су благодаћу већ положени у њу. Када неко дође у тај узраст и када свесно и слободним избором стане на страну благодати, она тада већ самог човека учи како да живи складно и да све у себи преображава, и не одступа од њега док своје дело не приведе крају, осим уколико човек својом вољом почне томе да се противи. Ви се сада налазите у оном тренутку живота када пред Вашом вољом стоји слободан избор – да станете на страну благодати или на супротну страну. Претпоставимо да сте изабрали ово прво и да сте трудом дошли до блаженог краја благодатног живота. Шта мислите, како ће тада изгледати Ваша душа? Као лучезарна звезда која свуда разлива своје светле зраке. Ето како!
Сетите се да сте говорили како не можете да изађете на крај са помислима. Потом сте писали да сам Вас ја повредио својим речима, да Вам је раније све било боље, а од када сте почели да се загледате у себе према мојим упутствима у свему видите само неред: и у мислима, и у осећањима, и у жељама. Све се одвија у гаосу, и немате снаге да то доведете у ред. Ево Вам одговора зашто је то тако: зато што не постоји центар. А центра нема зато што својом свешћу и својим слободним избором још нисте решили на коју ће страну да крене Ваш живот. Благодат Божија до сада је одржавала ред у Вама, тај ред је постојао и постоји. Али од сада она више неће деловати сама, него ће чекати Вашу одлуку. Ако сопственим избором и одлуком не будете стали на њену страну, она ће сасвим отићи од Вас и оставиће Вас у рукама Ваше самовоље. Бићете одгурнути на супротну страну, можда ћете је чак и срцем одабрати, али не очекујте да се немир у Вама умањи због тога. Не, ту ће завладати још већа пометња и растресеност. У ред ћете се довести тек када станете на страну благодати и живота у духу – тек онда када то буде непромењиви закон Вашег живота. Од тог тренутка, када у себи донесете такву одлуку, у Вама ће се образовати и моћан центар који ће почети да све што је у Вама привлачи ка себи. У том центру биће благодат која ће овладати Вашом свешћу и слободом, или ће се Ваша свест и слобода сјединити са благодаћу. То је оно што је раније названо васкрсавањем или обновом дуга. Потом ће благодат Божија почети ка том центру да привлачи и све друге силе Ваше природе, како душевне тако и телесне, да управља целокупном њиховом делатношћу, задржавајући у њима све што је добро, а истребљујући све што је лоше. Ово привлачење и усмеравање свега ка једном центру и јесте тај унутарњи препород кога сте тако пламено пожелели. Када се тај препород заврши, тада ће већ све, и мало и велико, исходити из једног центра, и у Вама ће завладати потпуни склад и мир Божији – мир који превазилази сваки разум обасјаће унутарњи храм Ваше природе. И Бог мира биће са Вама! Какво заносно и преблажено стање. Жељом сте се запутили ка,нечему што је заиста вредно.
Сада се потрудите да се присетите шта смо рекли о оној најфинијој стихији која се налази свуда, све прожима, и истородна је са омотачем наше душе. Када душа стоји изван благодати, њен омотач је или мрачан, као најтамнија ноћ, када неко повлађује страстима и служи им, или је сив, као неодређена магла, када неко није превише предат страстима, али ипак живи сујетно. Под дејством благодати, у исто време док се душа прожима њоме, постепено се просветљава и њен омотач, као када се време разведрава. Кад душа буде сва прожета благодаћу, тад и њен омотач постаје јарко светао. Као што је у том случају све унутрашње привучено ка једноме, из кога исходе све кретње и дејства, тако и јарка светлост омотача исходи из истог тог центра, одмах за духовним дејствима. То и јесте лучезарност. Душа облагодаћеног блиста као звезда, не само духовном него и материјалном светлошћу.
Та унутрашња светлост неретко се пробија и споља, постајући видљива за друге. Када сам четрдесетих година био у Санкт-Петербургу слушао сам од неких о томе и веома сам желео да то видим сопственим очима. Догодило се да сам примио једног монага на коме се већ могло приметити деловање благодати. Повео се разговор о духовним стварима. У мери у којој је улазио у себе и удубљивао се у ум, његово лице постајало је све светлије и светлије, да би потом постало сво бело, као снег, а очи су му искриле. И за оца Серафима Саровског кажу да се често просветљавао, нарочито за време молитве у цркви, и да су то сви могли да виде. У Отачницима постоји много сведочанстава о таквим појавама. За једног старца пише, на пример, да чим је стао на молитву и подигао руке ка небу, из свих прстију обе његове руке потекли су снопови светлости. За другога се каже да му је дошао ученик због нечега и покуцао на врата келије, али одговора није било. Он се сагнуо да погледа кроз кључаоницу и угледао је старца како стоји сав у огњу, као стуб светлости. Постоји још много, много таквих сведочанстава. И за светитеља Тихона сам још као мали чуо нешто слично. Преображење Господње, када је Он сав заблистао светлошћу, истог је порекла.
При преласку у други живот такво блистање светлости природно се показује само по себи, јер тада спада ово грубо тело и не смета светлости да буде видљива за друге. Ја сам Вам већ помињао да је свети Антоније Велики седећи једном и беседећи са ученицима подигао очи ка небу и када је добро погледао рекао је: „Видео сам стуб светлости како се пење од земље ка небу. То је душа Амонова полетела ка Господу“. Записана су многа слична виђења. И несумњиво је да ће у Царство Небеско ући само они у којима је благодат започела своје дејство у некој мери, чак и ако није успела да прожме читаву природу. Сетите се приче о десет девојака. Пет лудих није ушло у брачну одају зато што нису имале пламена у својим светиљкама. То значи да су примиле благодат али се нису потрудиле да је негују у себи, нису се потрудиле над собом, да би благодати дале простор за потпуно деловање. Ако смо угасили благодат светлост се неће видети, јер нема одакле да се појави у нама, него од благодати.
Замислите како су оне биле поражене када су стајале пред самим дверима и биле одбачене, слушајући глас женика који не само да их није позвао, него их је отерао. Господе помилуј! Прегорки удес! Што чешће се у мислима враћајте на тај моменат, и на сваки начин се потрудите, ма колико Вас то стајало, да се и са Вама не догоди нешто слично.
Нека Вас Господ благослови!



Ако у тексту странице нађете грешку или откуцај, пошаљите нам поруку кликом на дугме испод.

Пошаљи

Ако ова страница није доступна у титлованом преводу на ваш језик, користите дугме испод.

Упозорење! Превод на машину ће обавити Google Translate услуга и може садржати семантичке грешке. По дефаулту, текст је преведен са тренутног језика документа на енглески језик, у сервису можете изабрати било који други језик.