Поглавље 20



Настављам. Шта нам се догодило због прародитељског преступа? Наша природа је остала иста, делови и силе наше природе остали су исти, са истим законима и потребама; али наша слободна свест није више имала исто усмерење; то је пореметило међусобни однос делова и сила наше природе и нарушило њихово првобитно устројство, што је донело неред у људски живот и делатност човека, и породило посебну врсту разорних сила – страсти, које нам нису природне, али су задобиле такву власт, да све наше силе могу да окрећу како им је драго. Ето како се све то догодило.
Бог је човека створио ради блаженства, и то блаженства управо у Њему, кроз живо општење са Њим. Зато је у његово лице удахнуо дах Свога живота, а то је, као што смо већ рекли – дух. Суштинска својства дуга су – свест и слобода, а његови главни покрети – исповедање Бога као Творца, Промислитеља и Даваоца, са осећањем пуне зависности од Њега, што се изражава кроз гледање на Бога са љубављу, кроз непрестану пажњу према Њему и побожни страх пред Њим, са жељом да се увек твори оно што је Њему угодно, према захтеву чувара закона – савести, и уз одрицање од свега другога, да би човек био сам са Богом, да би Њиме Јединим живео и све слободно и свесно усмеравао ка том једином циљу. Када је човек тако настројен, онда пребива у Богу и Бог пребива у Њему. Бог, Који пребива у човеку, даје његовом духу силу да влада над душом и телом, а даље и над свим што је изван њега. Такво је и било првобитно стање човека. Бог се јављао прародитељима и све ово им потврдио Својом Божанском речју, заповедивши им да Њега Јединога признају, да Њему Јединоме служе, да ходе по вољи Њега Јединога. Да не би погрешили у размишљањима како да све то испуне, Он им је дао малу заповест: да не једу од плодова са једног дрвета, назвавши га дрветом познања добра и зла. Тако су наши прародитељи почели да живе у рајском блаженству.
Дух који је пре тога због своје гордости пао и скренуо са пута позавидео им је на томе, па их је наговорио да преступе ту малу заповест која им је дата, тако што им је лажно представио да ће, ако окусе забрањени плод, добити благо које без тога не могу ни да замисле – постаће као богови. Они су поверовали и окусили. Тај чин можда и није велик али је лош, јер су поверовали не знајући коме. Можда то не би било тако важно, да није било тих страшних преступних мисли и осећања према Богу које је зли дух као отров улио у њихову душу. Рекао им је како Бог брани да окусе плод са тог дрвета зато да и они не би постали богови. Поверовали су у то. А пошто су поверовали, није било могуће да не приме и хулне помисли о Богу, да им Он тобоже завиди и да се према њима односи недобронамерно; а када су примили такве помисли, нису могли да мимоиђу ни нека лоша осећања према Њему и самовољне одлуке: дакле, сами ћемо узети оно што Ти нећеш да нам даш. Ето какав је Он – помислили су у своме срцу о Богу – а ми смо мислили да је добар. Е, сада ћемо сами себе да променимо, у инат Њему. То су биле те страшне и преступне мисли и осећања! Оне означавају отворено одступање од Бога и непријатељску побуну против Њега. У прародитељима се догодило оно што се приписује злом духу: изнад облака поставићу престо свој и бићу једнак Вишњем – и то не као пролазна мисао, него као непријатељска одлука. Тако се свест уобразила и слобода је постала својевољна, узевши да сама одређује своју судбину. Отпадање од Бога било је потпуно, са некаквим гнушањем, као непријатељска побуна. Због тога је Бог одступио од таквих преступника – и живи савез је прекинут. Бог свуда јесте и све држи, али у слободна створења улази само када Му се сама предају. Када се пак затварају у себе, Он не нарушава њихову самосталност, него и чува и држи, али у њих не улази. Тако су и наши прародитељи били остављени сами. Да су се брзо покајали Бог би се можда вратио к њима, али они су остали упорни и поред јавног разобличења ни Адам ни Ева нису постали свесни своје кривице. Уследио је суд и кажњавање изгнањем из раја. Онда су се освестили, али било је касно. Морали су да понесу заслужену казну, а за њима понео ју је и читав људски род. Благодарност Свемилостивом Богу, јер иако је одступио од нас, није нас одбацио, него је устројио предиван начин да нас поново сједини са Собом.
Али отишао сам мало предалеко. Пажњу треба да зауставимо на ономе што се догодило унутар човека. Ево шта: дух је имао власт над душом и телом јер је био у живом општењу са Богом и од Њега је добијао Божанску силу. Када се пресекло живо општење са Богом, пресекао се и доток Божанске силе. Дух, препуштен себи, није више могао да влада душом и телом, него су превласт преузели они. Човеком је завладала душевност, а кроз душевност – телесност, и он је постао душеван и телесан. Дух је био без власти. Он своје постојање показује час страхом Божијим, час немиром савести, час незадовољством ничим материјалним, али на његове иступе не обраћа се пажња, него је сва брига окренута на уређење свога овдашњег, материјалног живота, што је и фу^гкција душе, материјалног – зато што је овдашњи живот повезан са телом и зато што је све телесно опипљиво и изгледа неопходно.
Када је дошло до таквог нарушавања поретка у међусобним односима делова наше природе, човек више није могао да види ствари у правом светлу, није могао да своје потребе, жеље и чула држи у потребном реду. За њих је карактеристично постало стање нереда. Али то лоше стање било би још некако и подношљиво да није страсти, али појавиле су се страсти које угњетавају човека. Гледајте како гневљивога мучи гнев, као грозница. Гледајте како из завидљивца тече завист, помодрио је јадник. Како је паћеника исцрпила патња, постао је – кост и кожа. Такве су страсти. Ушле су у човека заједно са његовом самосталношћу (у односу на Бога). Чим је праотац рекао: дакле, сам сам, у њега се увукла самосталност – тај отров и семе сатанско. Из ње се потом развило мноштво срасти: гордост, завист, мржња, патња, униније, похлепа и чулност – са свим својим многобројним и различитим породима. Размноживши се унутра оне још више узнемиравају човека, а и без њих тамо влада пометња.
Дакле, ето у чему се састоји болест. Због тога је (дух) изгубио власт и пао под владавину душе и тела и свега спољашњег. Одатле неред у душевнотелесним потребама и жељама, а нарочито њихова неумереност. То, да су неумерене, саопштава им дух кога су поробиле. Саме по себи оне нису тако бурне, већ су умерене. То, да немају мере и да бивају узбуркане долази одатле што је дух поробљен и дозива упомоћ у њима, јер он по природи има безграничну енергију. Одатле преједање, пијанство, гомилање новца… и све друго, чему човек не уме да одреди меру. Али главну болест представљају страсти – тирани који су дошли са стране.
Немојте сад одмах да питате: шта је потребно да би се у нама опет све вратило у првобитни ред? О томе ћу Вам писати следећи пут, а Ви дотле размислите.



Ако у тексту странице нађете грешку или откуцај, пошаљите нам поруку кликом на дугме испод.

Пошаљи

Ако ова страница није доступна у титлованом преводу на ваш језик, користите дугме испод.

Упозорење! Превод на машину ће обавити Google Translate услуга и може садржати семантичке грешке. По дефаулту, текст је преведен са тренутног језика документа на енглески језик, у сервису можете изабрати било који други језик.