Поглавље 19



Писао сам Вам да размислите и обећао сам да ћу објаснити одакле у нама клица унутрашњег немира и нереда, али Вама је то већ познато. Изгледа да ту нема шта да се размишља, него само да се подсетимо у шта верујемо. Верујемо да ту клицу у нашу природу није положио Творац приликом стварања човека, него је унесена након стварања – силом пада наших прародитеља, који су, преступивши заповест, повредили и покварили нашу природу, и тако повређену и растројену предали је своме потомству, то јест читавом људском роду. Тако је та клица прешла и на нас, и представља узрок пометености и нереда у нама, од којих потичу сви нереди и споља, и у сваком појединачном човеку, и у породичном и друштвеном животу. Зашто тај неред, који у клици добијамо при рођењу али нам није природан, не припада људској природи, суштински није њен да човек без њега не би могао да живи, него напротив, тек без њега човек је прави човек. То је наша болест и само када је уклонимо можемо да будемо здрави онако како би требало да будемо по природи, како је она изашла из руку Творца. Подсећам Вас на Вашу жељу да останете на равни људског достојанства. Лечите у себи поменуту болест и постаћете такви.
Запамтите да су нам наша унутрашња сметеност и неред прирођени, али не и природни, не чине битан део наше природе, него су се угурали међу праве делове наше природе како би их кварили и када је у питању делатност свакога од њих појединачно, и када су у питању њихови међусобни односи. Ако би то било природно, онда својим присуством не би доносило страдања и муке какве ми доживљавамо. Оно што је природно то доноси радост у животу, а оно што није то притиска и мучи. С друге стране, ако би то било природно, онда када би се показало да је неко слободан и чист од тога, он више не би био човек. Али ми знамо за Човека Који је био потпуно чист од тога а ипак је био човек. Знамо такође да сви који се у Њега облаче добијају наду да се очишћују, као Он што је чист (1. Јн.3,3) и да буду слични Њему.
Запамтите, кажем, да нам је тај неред прирођен, али не природан – запамтите и чврсто се држите тога убеђења. То убеђење ће у Вама подржавати ревност за лечење ове болести. Ако није природна то значи да постоји могућност да буде излечена. Ко се не би одушевио могућношћу да се излечи кад има такву наду? Наша природа у чистом виду вредна је поштовања. Када је таква, онда је и сами анђели гледају са љубављу и дивљењем. Зар не бисмо и ми хтели да је видимо такву, и то не код других, него у нама самима? Напротив, ако је та болест природна, нећеш је излечити. Она ће тада остати заувек, колико год се трудио да је истераш. Онда прихватиш ту мисао, предаш се и кажеш у себи: тако сигурно и треба да буде. А то и јесте она погубна отупелост, у коју када неко падне предаје се разузданости, па чини сваку нечистоту (Еф.4,19).
Опет понављам: држите се убеђења да нам наш неред није природан, и не слушајте оне који кажу: шта ту има да се тумачи – па ми смо тако створени, ту ништа не може да се уради. Ми нисмо тако створени и ако се потрудимо како треба нешто ћемо са собом да урадимо.
Све ово Вам објашњавам да бисте се потрудили око себе и да не бисте опет преживљавали оне муке које сте преживели, него напротив, да пресечете у себи и саму такву могућност. Треба размислити како то да се достигне.



Ако у тексту странице нађете грешку или откуцај, пошаљите нам поруку кликом на дугме испод.

Пошаљи

Ако ова страница није доступна у титлованом преводу на ваш језик, користите дугме испод.

Упозорење! Превод на машину ће обавити Google Translate услуга и може садржати семантичке грешке. По дефаулту, текст је преведен са тренутног језика документа на енглески језик, у сервису можете изабрати било који други језик.