Поглавље 14



Хтео бих као допуну ономе што је претходно речено да Вам кажем још нешто о истој ствари. Пренећу Вам нека искуства о томе како душа у своме омотачу прима тачно онај облик који одговара њеном унутрашњем расположењу. За живота светог Андреја, Христа ради јуродивог, живео је у Константинопољу неки (нежењени) свештеник који је био испосник, усамљеник и молитвеник. Сви су га поштовали. Али срео га је свети Андреј и видео да је одевен у некакву маглу, а око врата му се обавила змија на којој пише „змија среброљубља“. Ето каква је била његова душа. Међутим, то нико није видео. Виделе су само просвећене духовне очи светог Андреја. Свети Андреј је поразговарао насамо са тим свештеником, привео га на покајање, и он се поправио. Али код небеских житеља оне су још просвећеније. Дакле, и када нам се чини да нико не види какви смо, гледа нас велико мноштво очију. Види колико је звезда на небу! Очију које нас гледају још је више.
Уосталом, и сами можемо ако не да видимо, онда да одредимо какви смо. То нам говори савест – непоткупиви судија. Њу је могуће привремено пригушити, али она увек успева да се ослободи јарма и да подигне свој глас, чак и код оних који нису баш савесни. Код оних пак који нису пали у пороке, њен глас је увек чист и звонак. Она јесте и назива се гласом Божијим у човековом духу. У њој се одражава и то какво мишљење о нама имају или како на нас гледају житељи неба. Тако, када савест каже да смо у свему чисти пред Богом и пред људима, онда се то сведочанство савести у виду светлости одражава око наше душе, и са неба нас сви виде као светле. А ако нас савест прекорева да смо нечисти, онда нас виде као тамне. Али боље од свих увек нас виде анђели чувари – некога као мрачног, некога као светлог, судећи према постојаном или случајном унутрашњем расположењу.
Осим анђела и светих виде нас, невидљиво за нас, и мрачне силе. Само што оне не могу да гледају душу када је светла, јер се попут слепих мишева боје светлости, а гледају само онда када почне да се помрачује. Они се свуда врзмају у јатима и чим негде примете помрачену душу, истога часа сви је нападну и почну да је бацају амо-тамо помоћу помисли, страсних жеља и узнемирења чула. Та област о којој сам говорио, која безаконо настаје између душе и тела, представља место одакле се демони приближавају души и почињу да је узнемиравају као што ветар подиже прашину. Они покушавају да се прикраду и светлим душама, али бивају одбијени и као стрелом погођени зрацима светлости. У Антиохији је живео чаробњак Кипријан. Један младић га је замолио да својим враџбинама придобије за њега Јустину, лепу хришћанку коју је хтео да ожени, а она није хтела ни да га погледа. Кипријан јој је неколико пута слао демоне који су му служили како би они на свој начин подстакли у њој љубав према младићу, и они су долазили до њене куће али унутра нису могли и по повратку су причали да одатле, из куће излази светлост која их одбија и опаљује, јер је та Јустина као у неки облак одевена у светлост, тако да нису могли ни да је погледају. Шта је било даље за нас овде није битно, али на крају су се и младић и чаробњак обратили Христу.
Е, то је најбољи пример како светла бива душа када је хришћанка – чиста у својој савести и предана Богу. При чистој савести страх Божији испуњава душу и чува је недодирљиву. Тада и Господ, Који је свуда присутан и све испуњава, посећује ту душу и она постаје светла, сијајући као звезда.
Сачувавши се чистом, по исходу из тела душа и у онај свет прелази тако светла. Свети Антоније је једном беседио са својим ученицима и угледао пругу светлости како се пење ка небу. Загледавши се у њу и схвативши шта се догађа рекао је: „Ово свети Амон усходи на небо у пратњи анђела“.
Дакле, око тога треба да се потрудите. Не уздајте се у оно што видите споља, јер је могуће да је једно оно што се види на нама, а друго оно што смо у ствари. Подсећам Вас на речи светог Василија Великог, који каже: тело је наше; оно што осим тела имамо, почев од одеће, то је оно што нас окружује. А шта смо ми? Ми смо душа (са духом). Е ту треба да се саберемо, одвојивши се од свега што постоји ван нас и од самог тела – треба да уђемо у себе и да ту све добро размотримо.
То нас враћа на оно од чега смо се мало удаљили – на питање: како постићи да се живи у духу, да се њиме одухотворује душа и тело и све спољашње? Али о томе други пут.



Ако у тексту странице нађете грешку или откуцај, пошаљите нам поруку кликом на дугме испод.

Пошаљи

Ако ова страница није доступна у титлованом преводу на ваш језик, користите дугме испод.

Упозорење! Превод на машину ће обавити Google Translate услуга и може садржати семантичке грешке. По дефаулту, текст је преведен са тренутног језика документа на енглески језик, у сервису можете изабрати било који други језик.