Поглавље 12



Хајде сада да заједно сведемо рачуне или изведемо закључке из свега што је речено. Видите колико страна имамо или боље колико степени живота! Постоји духовна страна, или степен, живота, постоји духовно-душевна, постоји само душевна, постоји душевно-телесна (чини ми се да је нисам истакао како треба – ту спада посматрање са маштом и памћењем, жеље које произилазе из потреба тела, и осећаји телесних стања и утисака), и постоји телесна страна. Пет нивоа, а личност човекова је једна, и та једна личност живи час једним, час другим, час трећим животом и, судећи по томе каквим животом живи, добија посебан карактер, који се одражава кроз његове погледе, кроз његова правила, његова осећања, ђ. он бива или духован – са духовним погледима, правилима и осећањима, или душеван – са душевним схватањима, правилима и осећањима, или телесан – са плотским мислима, делима и осећањима (средња стања: душевно-духовно и душевно-телесно не узимам у обзир да не бих превише улазио у појединости). То не значи да када је човек духован, за душевност и телесност у њему више нема места, него да тада духовност постаје преовлађујућа у њему, потчињавајући себи и прожимајући душевност и телесност; исто тако, то не значи да када човек бива душеван, његова духовност и телесност више не постоје, него то да када душевност загосподари, она управља целином, свему даје свој тон и на саму духовност навлачи покров душевности; такође, то не значи да када човек постане телесан, његова духовност и душевност ишчезавају, него да тада код њега све постаје телесно, укључујући и духовност и душевност које су потчињене телу и које тело гази и држи у ропству.
Тако, на коме год степену да се човек налази, друге стране живота остају присутне у њему, и ни на једном степену он није толико поробљен да не би могао да се ослободи, него увек има могућност да прелази из једног степена у други, ослабивши једну страну свога живота и појачавши другу. Тако и духовни човек може да падне у душевност и телесност, и телесни да узиђе до духовности, када овај први заволи Душевно и телесно, а друти када се удостоји духовног. Човек је увек слободан. Слобода му је дата заједно са самосвешћу и заједно са њом чини суштину духа и норму људскости. Угасите самосвест и слободу па сте угасили дух и човек више није човек.
Али тврдећи да човек има слободу да се креће на горе и на доле по степенима свога живота ја не тврдим да је њему једнако лако и угодно да се креће одозго на доле или одоздо на горе, или да ти покрети у њему могу да се догађају једнако брзо и често као преласци из једне собе у другу који се догађају више пута дневно. Тиме сам хтео да кажем само то, да је човек, који је свестан себе и слободан, сам узрочник свога унутрашњег стања, и да ако је доспео у такво стање које се не може одобрити, па остаје у њему, сам је за то крив и одговоран пред Богом и људима.
Сви поменути степени или пројаве нашег живота природно су у нама и сходно томе не могу бити за осуду сами по себи. Није природно, па према томе не може бити ни за одобравање, оно стање у коме мисли лутају, а жеље се колебају узбуђене страстима – које нам нису природне, него су дошле са стране – док су осећања срца под дејством истих тих страсти узбуркана и пометена. Када сам говорио о душевном животу ја сам посебно истакао то што није природно у нама, како бих на томе задржао Вашу пажњу. Сада опет подсећам на то, да бих Вас подстакао да се удубите у ту ствар и да схватите њен значај. Лутање помисли, непостојаност страсних жеља и немир срца стално нас узнемиравају, не дозвољавајући нам да макар и једно дело учинимо како треба, него нас готово увек скрену са пута. То је готово свеопшта слабост, али не природна, него стечена нашим пристајањем. Ђаво зна колико му она помаже, и, када покушава некога да доведе у искушење прво се потруди да га гурне у ту јаму – заправо најпре уводи помисли, затим распаљује страсне жеље и тако узнемирује срце.
Ко је доведен дотле, његово искушење је сазрело. Ако се не освести – посрће и док пада увлачи се у вртлог бурних кретања помисли, жеља и осећања, понекад не задуго, понекад на дуже, неретко и заувек. Такав живот, чији сте делић, сетите се, и сами доживели, сав протиче у том вртлогу и бива, судећи по својим резултатима, негде бурнији, негде тиши, негде скромнији, а негде отворен у свој својој голотињи и срамоти. Али и осим тога ретко ко бива слободан од тих унутарњих бура. Ништа, ништа и – провали. Не знам да ли је ико слободан од лутања мисли и представа. Дакле, изволите да приметите ту нашу болест (Ви сте је делимично већ приметили, јер сте се пожалили на неуздржаност мисли), и пошто је приметите потрудите се око њеног излечења.
Свакако не губите из вида да је у Вама стално присутно нешто лоше, нешто што је увек спремно да Вас гурне од добра ка злу.
Што се тиче душевности и телесности, оне су, као што је то горе већ примећено, саме по себи безгрешне, јер су нам природне; али човек који је себе формирао према душевности или, још горе, према телесности, није безгрешан. Крив је зато што је допустио да у њему загосподари оно што није предодређено да господари, него треба да буде у потчињеном положају. Испада да је за човека неприродно да буде душеван, мада је сама душевност природна; тако је и телесност природна, али да човек буде телесан – неприродно је. Грешка је у томе, што у човеку потпуно преовладава оно што би требало да буде потчињено.
Али када код некога влада духовност, онда, чак и када је то његов искључив карактер и расположење, он не греши – као прво, зато што је духовност норма људског живота и што сходно томе живећи духовно он јесте прави човек, док душевни и телесни човек нису прави људи; као друго, зато што колико год да је неко духован, он не може а да не даје душевности и телесности оно што им је потребно, само треба да их држи у потчињености духу. Ако његова душевност није преширока и ако је његова телесност чврсто обуздана – он је ипак прави, потпуни човек. Но, душевни (свезналица), а тим пре телесни човек – није прави човек, ма како споља лепо изгледао. Он је – безглав. Зато прост човек који се боји Бога стоји изнад много образованог и елегантног човека, који међу својим циљевима и стремљењима нема и угађање Богу. По томе судите и о литерарним и другим уметничким делима. Она дела код којих је све телесно – даље од себе; али ни она код којих влада душевно не одговарају својој намени, мада су изнад телесних. Такав је суд само о оним делима којима су туђи духовни елементи – онима која се директно непријатељски односе према свему духовном, то јест према Богу и божанским стварима. Та су дела плод ђавољег наговора и не треба их трпети.
Из овога видите да по своме природном назначењу човек треба да живи у духу, да се потчињава духу и да духом прожима све душевно, а тим пре телесно – а за њим и све око себе, тј. свој породични и друштвени живот. То је – правило!
Ја Вас не убеђујем да живите у духу и да му се потчињавате, јер сматрам да ако сте добро разумели све што је речено, онда је одлука да тако живите већ присутна у Вама. Ви сте већ изразили своју одлучну жељу: да живите људским животом, онаквим какав он треба да буде.
Сада видите како тај живот треба да изгледа и свакако желите да живите тако. Уосталом, Ви сте у својој породици и у кругу сродника и до сада живели онако како је показано, то јест по духу, мада сте и науке изучавали, упућени сте и у домаће послове, а у музици и певању сте мајстор. Вама предстоји не да се потпуно предате духовности, него да је подржавате и чувате, клонећи се утицаја и привлачности душевно-телесног живота у чији сте вртлог почели да падате. То смо се и договорили да растумачимо. Ви свакако чекате што скорији одговор на питање: како то да се изведе?



Ако у тексту странице нађете грешку или откуцај, пошаљите нам поруку кликом на дугме испод.

Пошаљи

Ако ова страница није доступна у титлованом преводу на ваш језик, користите дугме испод.

Упозорење! Превод на машину ће обавити Google Translate услуга и може садржати семантичке грешке. По дефаулту, текст је преведен са тренутног језика документа на енглески језик, у сервису можете изабрати било који други језик.