Православни поглед на јогу



На Западу – у Европи и Америци – јога се већ одавно не осећа као „гошћа са Истока“. У адаптираном и поједностављеном облику јога је чврсто заузела своје место у савременој масовној култури. Последњих година то се дотакло и наше земље. Појавило се много јога центара у којима се она предаје или као древна духовна традиција која води ка унутрашњем савршенству или као комплекс физичких вежби за оздрављење тела. Ова књижица је састављена да би се означио и објаснио православни однос према јоги. Пошто је међу бројним апологетама јоге распрострањено мишљење да, тобож, критику јоге себи дозвољавају само људи који уопште нису упознати са њом и да зато њихово мишљење не може бити компетентно, у овом зборнику су представљени текстови православних аутора који јогу познају из личног искуства…

ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВ – ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ЈОГУ

На Западу – у Европи и Америци – јога се већ одавно не осећа као „гошћа са Истока“. У адаптираном и поједностављеном облику јога је чврсто заузела своје место у савременој масовној култури. Последњих година то се дотакло и наше земље. Појавило се много јога центара у којима се она предаје или као древна духовна традиција која води ка унутрашњем савршенству или као комплекс физичких вежби за оздрављење тела.

Међу посетиоцима тих центара нашли су се и људи који себе називају православним хришћанима. Многи од њих сматрају да бављење јогом не противречи њиховој вери и осетљиво реагују на речи свештеника и богослова који говоре да је хришћанину недопустиво да се бави јогом. Разлог тако оштре реакције остаје несхватљив за њих.

Ова књижица је и састављена да би се означио и објаснио православни однос према јоги. Пошто је међу бројним апологетама јоге распрострањено мишљење да, тобож, критику јоге себи дозвољавају само људи који уопште нису упознати са њом и да зато њихово мишљење не може бити компетентно, у овом зборнику су представљени текстови православних аутора који јогу познају из личног искуства.

Архимандрит Софроније (Сахаров) се у младости бавио јогом – не само физичким вежбама, већ и дубоком медитацијом – више од седам година свог живота. Касније се покајао и поверовао у Христа, временом је постао и монах на Светој Гори, ученик Преподобног Силуана Атонског. Отац Софроније је у пракси стекао духовно искуство Православља и поседује све што је неопходно да би компетентно упоредио православни и индијски пут. Није писао посебну књигу на ту тему, али је износио своје мишљење у различитим беседама, одакле смо и наводили цитате у овој књизи.

Још у већем степену да говори о јоги има право Христина Мангала Фрост. И сама Индијка по националности, она се родила у породици која припада браманској касти и имала прилику да изучава јогу не посредно, не из адаптираних верзија као многи савремени Руси, већ од раног детињства, из аутентичне хиндуистичке традиције. У младости, школујући се у Великој Британији, примила је протестантизам, а касније се обратила у Православље у коме духовно узраста већ више од десет година. Христина поседује научни степен доктора науке енглеске литературе на универзитету Кембриџ, удата је за православног Енглеза Дејвида Фроста и мајка је четворо деце, парохијанка православног храма Светог Јефрема Сирина у Кембриџу (Велика Британија).

Пре него пређемо на њихове радове, желео бих да направим мали преглед мишљења православних ауторитетних епископа о јоги.

* * * * *

Маја 2009. године Свјатејши Патријарх Московски и све Русије Кирил, говорећи на студентском фестивалу „Вера и дело“, на питање о јоги је одговорио овако: „Бављење јогом има два дела. Један од њих су физичке вежбе. Стручњаци из фискултуре могу дати тачну оцену тим вежбама и ничег лошег у самој техници тих вежби нема“. Његова Светост је напоменуо и да јога уопште није само фискултура, већ да се она ослања на потпуно дефинисану религију и претпоставља одговарајућу духовну праксу.

„Јога је праћена медитацијом и према томе ја имам велики опрез“, приметио је Свјатејши Патријарх. Он је нагласио посебно да се при коришћењу таквих врста вежби може разорити национална самосвест човека, његов културни идентитет и упозорио на експериментисање са медитацијом. Патријарх је, у виду примера, поделио своје утиске из разговора у Индији са Русима који су се озбиљно бавили хиндуистичком духовном праксом.[1]

Предстојатељ друге Помесне Православне Цркве – Архиепископ Албански Анастасије (Јанулатос) је својевремено написао текст са називом „Јога“.[2] У тексту он пише:

„Многе вежбе јоге имају мали позитиван ефекат на одређене људе, у крајњој мери, исти као и друге врсте вежби. Међутим, уопштено говорећи, ове вежбе улазе у структуру хиндуизма и представљају етапу у ширем и уопштенијем духовном узрастању. Њихов коначни циљ је нешто веће од просто доброг физичког осећаја… И преклањање колена у нашој молитвеној традицији нису прости физички покрети тела, већ су повезани са дубљим процесима и израз су одређеног расположења и стања душе које стреми духовним циљевима; на исти начин су и комплексније вежбе јоге повезане са хиндуистичким веровањима и индијским духовним, религиозним искуством.“

Набројавши осам нивоа – етапа традиционалног пута јоге, усмереног на последњи циљ – „ослобођење“, архиепископ Анастасије примећује да „иако се на првим етапама чувају неки елементи свести, на последњој етапи јоге долази до савладавања чак и самосвести. Они не виде боју, мирис, звукове, осећања и нису свесни ни себе ни било кога другог. То се сматра знањем, просвећеношћу. Ова техника је усмерена на везу са Апсолутом и за њу суштинске истине хришћанства о Христу Спаситељу, благодати, несебичној љубави, Животворном Крсту немају никвог значаја“.

Затим, архиепископ критикује покушаје неких Грка да очисте јогу од свега индијског и учине је „хришћанском“. Овим поводом архиепископ Анастасије примећује да, када би то заиста било могуће, у најбољем случају би се добила нека метода „достизања дубоке тишине од стране човека, избављења од унутрашњих потреса које стварају наше жеље, интереси и фантазије“. Међутим, „нема потребе да се тражи такав метод јер би он довео до противречних резултата: апсолутна аутономија људског духа и превелика збрка. Сагласно хришћанској вери, духовни живот са њеним завршетком представља дар Божије благодати, а не достигнуће независне човекоцентричне технике. Сем тога, за нас, православне хришћане, постоји исихастичко искуство источног хришћанства где се уз одређене религиозне услове може достићи свети духовни живот у Христу, мир и „исихија“ (тишина) у љубави.“

Архиепископ Анастасије такође обраћа пажњу на чињеницу да у Грчкој, бројни центри у којима се изучава јога намерно скривају њено религиозно порекло и корен, самим тим уводећи у заблуду људе који немају довољно знања о религијама.

Православни свештеник Михаил Плотников који је много година посветио изучавању религиозних традиција Индије, у једном од својих интервјуа напомиње да „јога представља монашку праксу, која на почетку подразумева одрицање од противприродних жеља (то јест, од греховних, порочних жеља), затим од природних жеља (брак, богатство и др.) а на крају – уопште од свих жеља. На пример, класична хиндуистичка раџа јога која је описана у „Јога сутра“ Патанџали има осам нивоа. Пролазећи почетне ступњеве, јогин уз помоћ аскезе и специјалних вежби задобија контролу над својим физичким и „тананим“ телима. На вишим ступњевима он задобија контролу над психом и стиче искуство усредсређеног сагледавања (медитације). Притом практично треба да не једе и не пије, да мало спава и дише, да буде равнодушан према похвалама и увредама, да ништа не осећа, да заустави поток својих мисли, у потпуности се сконцентрише у себи на некој тачки и да уђе у стање транса. И ето, тада у унутрашњу празнину и тишину треба да уђе светлост коју јогин доживљава као светлост сопствене „божанствености“…

Јогини сматрају да се након заустављања психичких процеса и достизања самадхија, то јест стања усредсређености без садржаја, „спаљују семена карме“ и то гарантује одсуство новог рођења и дозвољава да се у сваком тренутку заувек ослободи од тела… Управо таквом, истински аскетском јогом у Русији се мало ко бави… сви могући гуруи и власници јога центара у Русији реално се баве њу-ејџ јогом, у којој практички одсуствује аскетизам, и само се ретко практикује привремено осамљивање, медитација, читање мантри које су потребне за ослобађање мисли и усредсређивање. Циљ такве јоге је некакав спокој, улазак у блажено стање и ништа више од тога.“[3]

Даље се отац Михаило посебно зауставља на разобличавању неких митова о јоги које шире њени западни следбеници: „Не једном сам имао прилике да слушам или читам тврдње руских следбеника јоге, да ето, индијски јогини живе дуго и срећно, да не обољевају од хроничних обољења, не осећају навалу стресова и нерешених проблема. То је лаж, мит… Свеопште спровођење здравствених прегледа која је постојала у Индији (први и последњих пут) 80-их година, показала је да су јогини, којих тамо има неколико милиона, живе просечно мање чак и од обичног становника Индије и страдају од масе обољења. На пример, катаракте очију јер се непрестано концентришу на сунце, ишчашења зглобова, постојања артритиса и артроза због честих, дуготрајних неприродних положаја. Јогини страдају од низа обољења горњих дисајних путева и гастроинтестиналног тракта јер сваки дан спроводе клистирање, гуменим цевима чисте носну шупљину тако да временом практично уништавају слузокожу у желуцу и носној шупљини… Без обзира на то што сви они, уз изузетак ожењених шиваита, дају завет безбрачности, огромна већина јогина пати од хроничних полно-преносивих обољења. Јогини који не желе да се одају блудној страсти веома често кастрирају себе на зверски начин…“[4]

Отац Михаил даје следећи закључак: „Говорећи о духовној опасности од бављења јогом, може се кратко рећи: ако се будеш бавио аутентичном хиндуистичком или будистичком јогом – доспећеш у самообману – себе ћеш сматрати „богом“. Ако се будеш бавио њу-ејџ јогом – такође ћеш упасти у обману… Од бављења фитнес јогом нема озбиљних духовних последица, међутим, као по правилу, фитнесом се баве људи који уопште не живе никаквим духовним животом… По мом мишљењу, правилније је рећи да сваки фитнес, не само са елементиме јоге, није сам по себи користан за душу. Људи, који се исувише баве својим спољашњим изгледом и здрављем, самим тим сведоче да не живе духовним животом.“[5]

Потребно је такође навести мишљење и јеромонаха Серафим (Роуза) који се у младости, пре примања Правослвља такође доста времена бавио источном праксом медитације: „Пре скоро двадесет година монах-бенедиктанац Дешане је писао о свом искуству претварања јоге у „хришћанско“ учење… Свако ко разуме природу прелести или духовне заблуде препознаће у том опису „хришћанске јоге“ тачне карактеристике оних који су духовно сишли са пута… Исто оно стремљење према „светим и божанским осећањима“, иста та откривеност и спремност да се буде „узнесен“ неким духом, иста она трагања не за Богом, већ за „духовним утехама“, самоопијеност која се погрешно доживљава као „стање благодати“, иста она невероватна лакоћа којом човек постаје „сагледавалац“ или „мистик“, иста „мистичка откровења“ и лажна духовна стања. То су заједничке карактеристике људи који су упали управо у стање духовне заблуде…“[6]

На крају бих желео да цитирам запис разговора који је учинио митрополит Јеротеј (Влахос) – на његову молбу један од светогорских Стараца је кратко означио основне разлике православне Исусове молитве од индијског типа јоге и медитације:

„Прво: Исусова молитва непоколебљиво исповеда веру у Бога који је створио васељену и Који управља њоме љубећи је. Он је добропажљиви Отац који се стара да спасе Своје створење. Спасење се постиже „у Богу“. Ми Га из тих разлога приликом молитве умољавамо, говорећи: „Помилуј ме“. Самоискупљење и самообожење једнако су страни атлетама умне молитве, јер то је грех Адамов, греховни пад. Он је желео да постане Бог изван Божијег домостроја и промисла о њему. Спасење се не постиже „кроз нас саме и из нас самих“, како умишљају човекообразни философски системи, већ се, напротив, задобија „у Богу и кроз Бога“.

Друго: Исусовом молитвом се не бије бој за сусрет са безличним богом. Ми не тежимо уздигнућу у „савршено ништа(вило)“. Наша молитва управља пажњу на личност Бога, Богочовека Исуса, те из тог разлога говоримо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији“. Божанска и људска природа сједињују се и сусрећу у Христу, наиме, у свеукупном Богу Слову и свеукупном човеку: Јер у Њему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол. 2:9). Према томе, у православном монаштву налазимо блиску повезаност антропологије и сотириологије са христологијом. Ми љубимо Христа и неодступно држимо Његове заповести. Велики значај придајемо том послању. Упорно истичемо да се Христове заповести морају сачувати. Он је Сам рекао: Ви сте пријатељи Моји ако mвopume што вам Ја заповедам (Јн. 15:14). Волећи Христа и чувајући Његове заповести удостојавамо се сједињења са свецелом Светом Тројицом.

Треће: Непрестана Исусова молитва не одводи у стање гордости. Религијско-философска учења, која су малопре назначена, запоседнута су гордошћу. Ми пак, помоћу Исусове молитве, тежимо блаженом стању смиреноумља. Ми велимо: „Помилуј ме грешног“, сматрајући себе најубогијим и најгорим од свих. Ми не презиремо ни једног од наше браће. Атлети Исусове молитве стран је сваки понос и гордост. Ко год испољава гордост, близу је малоумности.

Четврто: Као што смо малочас нагласили, спасење није апстрактно стање него сједињење са Богом, Светом Тројицом у Личности Господа нашег Исуса Христа. Додуше, ваља подвући да ово сједињење не потире људски удео – ми не бивамо „прогутани“, будући да смо и сами личности.

Пето: Са узрастањем наше молитвене зрелости постајемо способни да разлучујемо грешке. Постајемо кадри да опазимо, предупредимо и пресечемо покрете сатане и демона и, истовремено, да приметимо и препознамо енергије Христа. Почињемо да запажамо обмане ђавола који се, више него често, преобликује и у анђела светла. Дакле, почињемо да разлучујемо добро од зла, нетварно од тварног.

Шесто: Подвиг „Исусове молитве“ повезан је са очишћењем душе и тела од нагризајућег дејства страсти. Наш циљ није стоичка апатија него, далеко више и другачије од тога, динамичко стање бестрасности. Ми не тежимо усмрћењу страсти већ њиховом преображењу. Без бестрасности не може се поћи у загрљај Богу и спасењу. Баш зато што је ова љубав ка Господу упропашћена и изопачена, ми улажемо напоре за њено преображење. Ми бијемо љуту битку за преобликовање изопачених стања душе која у нама подстиче ђаво. Не можемо бити спасени без ове личне борбе која се води уз помоћ благодати Христове. Према увиђању Светог Максима Исповедника, „духовно спознање без подвижничког живота (прочишћења срца) јесте богословље демона“.

Седмо: Ми Исусовом молитвом не покушавамо да ум одведемо у савршено ништавило, већ покушавамо да га вратимо у срце и тако доведемо благодат Божију у душу, одакле ће се, надаље, проширити и на тело. Јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17:21). Према учењу наше Цркве, лоше је телесно мудровање, а не тело као такво. Наша намера није да се отарасимо „одеће душе“, чему теже неки философски системи, већ да је пресаздамо и спасемо. Ми, дакле, не тежимо да уништимо тело, већ пружамо отпор покушајима да се оно обожава. Сходно томе, не желимо ни затирање живота. Ми не хитамо стању у којем престаје жеља за животом услед уклањања од патњи. Ми упражњавамо Исусову молитву зато што жеђамо за животом, желећи да вечно живимо са Богом.

Осмо: Ми нисмо равнодушни према судбини света који нас окружује. Учења на која сте раније указали избегавају да се упусте у тешкоће и тегобе људи како би се, тако сматрају, лакше задобио мир и бестрашће. Ми стремимо супротном: ми се непрестано молимо за свакога и за све. Ми смо молитељи у име целог света. Уосталом, спасење јесте сједињење са Христом кроз заједницу са другим личностима. Не можемо уживати спасење сами за себе. Радост коју стичемо по цену ограђивања од других људи није, заправо, истинска радост.

Девето: Не дајемо велики значај психотехничким методама и разноразним положајима тела. Додуше, држимо да су неки од њих погодни за усредсређивање ума у срце, које је његова суштина. Затим их, пак, сасвим напуштамо као непотребне. Понављам, ми не трагамо за бестрасношћу као негативним стањем, већ за задобијањем божанске благодати.“[7]

АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ – О ДАЛЕКОИСТОЧНОЈ ДУХОВНОЈ ПРАКСИ

„На прелому младости учинио сам велики грех: у безумном покрету гордости и незнања „оставио“ сам Њега ради другог, замишљеног над-личног Апсолута. Савладавши добру навику да се молим мом Богу из детињства, у часовима медитације стремио сам апсолутном Бићу. Скидао сам са себе, како ми се чинило, све што је било везано са било каквим формама: видљивим или невидљивим, чулним или мисленим. Упорно сам улазио у мрак незнања да бих кроз ослобађање од свега пролазног достигао Онога, Што или Ко надилази границе свега променљивог, колебљивог. Догађало се да сам осећао некакав „спокој“ и нисам осећао телесну насладу од тога. При већем пориву као неименованом, светрансцендентном Бићу-Небићу видео сам сопствени ум као светлост. Нисам јурио ни за чиме на овој Земљи, само ка вечном. Истовремено сам напрегнуто тражио израз у слици лепоте која је својствена скоро свакој природној појави.

Тај период мог живота би неко могао сматрати пуним надахнућа, али га се ја уопште не сећам са љубављу: схватио сам да сам се предавао својеврсном „успокојењу“ које је по својој природи представљало самоубиство у метафизичком смислу. Из тог лажног положаја никада не бих изашао сопственим снагама, али се Господ сажалио на мене и стигао ме, можда у последњем тренутку. Учинио је чудо милосрђа посетивши моје срце које сам дуго времена покушао да пренебрегнем. Не видим начин да детаљно говорим о духовним догађајима тог времена. Као у тренутку ми је постало јасно до очигледности да ме моје вештачко погружење у апстрактну умну сферу неће одвести аутентичном познању о Прво-Почетку свих ствари. Кроз моје аскетско избављање од свега релативног нисам достизао реално сједињење са Оним кога сам тражио. Моја мистичка искуства су имала негативан карактер. Преда мном није стајало чисто „Биће“, већ смрт за мене целог, укључујући моје персонално начело.“[8]

„Медитације су доводиле до спокоја у односу на овоземаљску расејаност бригама – пружале су ми сате интелектуалне насладе – узносиле ме у умишљене духовне сфере – постављале су ме изнад средине око мене. Философски нисам могао да замислим да је Апсолутно Начело персонално. Узрок томе је делимично било и моје учешће у заједничкој заблуди кругова у којима сам се налазио: мешање појмова персоне са појмом индивидуе, док су философски оне дијаметрално супротне. Као дете сам био научен да се молим Бесмртном Оцу Небеском, Коме су отишли сви моји дедови и прадедови. Тада, у дечијој вери (види Мт. 18:3; Лк. 18:17) Персона и Вечност су се лако слагали. Дакле, од дечијег узраста хришћански персонализам који сам примио у неком тренутку постао је најсуштинскије питање: да ли Биће, апсолутно, може бити лично? Моје искрено „источно“ искуство је имало, пре свега, интелектуалну, од срца одвојену, форму: аскеза умног одвајања од свега релативног. Постепено сам се убедио да стојим на неправилном путу: одлазим од реалног Бића у не-биће.“[9]

„Након мог новог стицања Христа, моје „источно“ искуство које је трајало скоро седам или осам година представило се мом духу као најстрашнији злочин пред љубављу Бога, Кога је моја душа знала од раног детињства.“[10]

„Најнедопустивије је мешање Исусове молитве са јогом, будизмом, па чак и „трансценденталном медитацијом“ и томе слично. Радикална разлика свих тих заблуда са хришћанством јесте у томе што у основи нашег живота лежи Откровење о личном Богу: ЈА ЈЕСАМ. Сви други путеви одводе човеков ум од личних односа између Бога и онога који се моли у област апстрактног трансперсоналног Апсолута, у имперсоналну аскетику. Метидација као ослобађање нашег ума од било каквих слика, може да нам пружи осећање спокоја, мира, изласка из услова времена и пространства, али у њој одсуствује свесно стајање пред личним Богом; у њој нема истинске молитве, тј. лицем к Лицу. То може довести да човек који се бави медитацијом може да буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је најгоре, доживљај Живог Бога, Личног Апсолута му може постати стран.“[11]

„У тој устремљености према универзалном, трансценденталном, надличном, човек као жива личност треба да нестане. Паралелно са тим је и на Истоку људски ум тражио путеве сливања са апсолутним Бићем које надилази све оно што је карактеристично за пролазни свет. Стварао се раскид између реално постојећег и апстрактног сагледавања људског разума… У свим тим случајевима налазимо се пред раслојавањем целокупног човека које се завршава његовим потпуним уништењем.“[12]

„Пут наших отаца тражи јаку веру и дуготрпљење, док наши савременици покушавају да зграбе све духовне дарове, укључујући чак и непосредно сагледавање Апсолутног Бога у кратком року. Често се међу њима сусреће склоност да се направи паралела између молитве Исусовим Именом и јоге или „трансценденталне медитације“ и томе слично. Сматрам за неопходно да укажем на опасност такве заблуде – опасност да се на молитву гледа као на најпростије и најлакше „техничко“ средство које приводи непосредном сједињењу са Богом. Сматрам категорички неопходним наглашавање радикалне разлике између Исусове молитве и свих других аскетских теорија. У заблуди су сви они који стреме да се мислено ослободе свега пролазног, релативног, да би на тај начин прешли преко невидљивог прага, постали свесни своје беспочетности, своје „идентичности“ са Извором свега што постоји; да би се вратили њему, безименом трансперсоналном Апсолуту; да би растворили у океану надмисленог и своју персоналност, мешајући последње са индивидуализираном формом природног постојања. Аскетски напори сличне врсте дали су некима могућност да се уздигну до металогичког сагледавања постојања, осете одређени мистички трепет, познају стање ћутања ума након што ум изађе ван граница димензија времена и пространства. У сличним искуства човек може осећати спокој ослобођености од појава овога видљивог света које се непрестано смењују; открију у себи слободу духа и сагледавају умну лепоту. Коначни развој такве имперсоналне аскетике је многе довело до сагледавања божанског начела у самој човековој природи, до тенденције самообожења која лежи у основи великог Пада; да виде у себи неку „апсолутност“ која у суштини није ништа друго до одраз Божијег Апсолута у створеном образу; да осете тежњу као повратку у то стање спокоја, у којем је, тобож, човек био пре своје појаве у овом свету; у сваком случају, након искуства ослобађања, у уму може да се појави ова врста мисленог скретања.

Не стављам пред себе циљ да набројим све варијације умних интуиција, али ћу из сопственог искуства рећи да Бога Истинитог, Живог, тј. Онога Који „Јесте“ у свему томе – НЕМА. У питању је природни геније људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва сагледавања која се достижу на том путу су само-сагледавања, а не Бого-сагледавања. У томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек материјална, а не Прво-Биће. И у свему томе спасења човеку – нема.“[13]

ХРИСТИНА МАНГАЛА ФРОСТ – ЈОГА И ХРИШЋАНСКА ВЕРА

Родила сам се у индијској породици а постала хришћанка са 22 године. Православна сам хришћанка већ 10 година. Васпитана сам у духу јоге. Мој деда је био пријатељ једног од утемељивача савремене јоге, Свами Шивананде који нам је са слатким и витамински богатим биљним варивом слао књиге о јоги. У детињству су нас родитељи подстицали на упражњавање одређених положаја и техника дисања, увек са јасним упозорењем да постоје разлике у техникама дисања за мушкарце и жене јер се и тела разликују.

Када сам се удала и добила децу учила сам их неким стварима које сам сматрала корисним, које сам узела из својих дечијих часова јоге, на пример, неким положајима као и да имају користи од ових вежби. Моја деца су васпитана у хришћанској породици и изван су опасности да упадну у заблуду хиндуистичких езотеријских духовних идеја, као рецимо „самоостварења“ које често прати савремену јогу. За време путовања у Индију сусрели су се са сличним идејама у ашраму, али су их брзо одбацили као нешто што припада идолопоклоничкој атмосфери, атмосфери култа који је царовао у том ашраму.

Говорим о овоме пре свега да бих нагласила да је јога више од простих вежби и да нам је данас, као никада пре, потребан дар проницљивости приликом упознавања са јогом. Неопходно је да имамо јасну представу о томе са чиме смо се сусрели.

Према јоги је некада у Индији постојао однос поштовања као према тајанственој грани хиндуистичке духовне дисциплине која захтева велику физичку и психолошку храброст. Јоги су се обраћали људи који су желели да достигну висине духовног савршенства у индијском схватању. Такав тражитељ био је дужан да се придржава суровог режима физичке и умне делатности под строгим руководством уваженог учитеља – гуруа. Коначни циљ јоге није ништа друго до осећање божанског у себи.

Од деветнаестог века, у многоме захваљујући неуморној проповеди индијских гуру-мисионара попут Свами Вивекананде, јога је лишена своје мистике и сложености. Споља се то изразило у форми америчких школа самопомоћи и позитивног мишљења и представило широким масама као безбедни и лаки пут до блаженства доступан сваком. Реч „јога“ је сада добро позната и на Истоку и на Западу; веома је популаран одређени програм редовних вежби који се изучава и који практикује мноштво људи у школским салама и на спортским теренима. Док је неки учитељи јоге представљају као једноставну технику за обезбеђивање физичког благостања човека, други се залажу да је представе као универзални одговор на суштинска животна питања. Неки предавачи и студенти јоге умањују важност индијског етоса у коме је запечаћен духовни језик јоге; други са спремношћу бирају за себе сами тај етос – посебно људи који сматрају да су православно вероисповедање, његови обреди и захтеви заморни. Многи хришћани се баве јогом не обраћајући пажњу на њен духовни пртљаг док други истовремено осећају због тога неки немир и често сусрећу неодобравање од стране својих свештеника и епископа.

Карактеристични случај у англиканској цркви

У новинама „Тајмс“ од 31. августа 2007. године објављен је чланак који је изазвао много буке. „Свештеници забрањују нехришћанску јогу малишанима“ гласио је наслов. Даље је писало: „Забрањена је дечија група која се бавила јогом у две просторије у храму. Групу су угасили свештеници који су описали јогу као обману и нехришћански феномен“. Тачка гледишта у тексту је, како се чинило, стварала претпоставку да су се свештеници понашали као неразумни и претерано фанатични паничари. Из чланка се такође види да је учитељица јоге, госпођица Вудкок била „узнемирена“ забраном њене „Јом-јом јоге за малишане и њихове маме“ од стране свештеника. Она тврди да је објаснила цркви да „њена јога има потпуно нерелигиозан карактер“. Међутим, била је принуђена да призна да су „неке врсте јоге за одрасле засноване на хиндуистичким и будистичким медитацијама“.

Употребљавајући реч „вежба“ а не „медитација“ учитељица обраћа нашу пажњу на две основне врсте јоге које су распрострањене данас: савремена физичка јога и савремена медитативна јога. Схватајући да се медитативна јога често удубљује у духовне сфере и има циљеве који су несместиви са хришћанством, госпођица Вудкок стреми да сачува „вежбу“ без „медитације“. Да ли то може учинити јогу „безбедном“?

Свештеници се не слажу: „Философија јоге не може да се одвоји од њеног практичног дела и сваки учитељ јоге (чак и за малишане) мора да се држи тачке гледишта те философије. Јога може да се учини безопасном или чак и корисном, међутим, на тај начин људи могу почети да мисле да постоји средство за достизање целовитости душе и тела уз помоћ људских метода док је једини истинити пут ка целовитости – вера у Бога кроз Исуса Христа“.

Било какво надање једино на „људски метод“ у достизању целовитости ван вере у Исуса Христа, без сумње, подвргава се осуди од стране свештеника- између осталих и англиканских и баптистичких.

Ипак, међу хришћанима постоје људи који постављају питање: да ли методе јоге могу разматрати као средство „за навијање“ нашег тела и душе у циљу бољег примања Божије благодати? Пре него што покушам да одговорим на ова питања, неопходно је кратко укажем на различите врсте јоге које се данас могу сусрести и о индо-будистичком етосу чије су оне неодвојиви део.

Шта је јога?

Један од аутора дели јогу на четири врсте: холивудска, харвардска, хималајска и култна јога.[14]

Холивудска јога као што се види из самог назива усмерена је на достизање спољашње привлачности, добре физичке форме и дуговечности.

Харвардска јога је усмерена на достизање јасноће ума, концентрације и душевне стабилности.

Хималајска јога се не уклапа у оквире две претходне; усмерена је на достизање посебног стања познатог као „самадхи“ (уроњеност).

Култна јога у центар пажње ставља харизматичне гуруе. Сматра се да се просвећеност стиче само додиром гуруа и ученика који се њему или њој поклања као Богу.

Чисто индијске технике тврде да је неопходно следити савете оригиналног санскритског текста „Јога Сутра – Патанџали“. Индијска традиција претпоставља јогу од „осам степеника“ у коме испуњавање физичких вежби заузима безначајни део програма, док је тежиште на умном и моралном очишћењу и коришћењу психичких сила за самоусавршавање.

„Осам степеника“ су:

„пет ограничења“ (јама)

„пет дисциплина“ (нијама)

„физички положаји“ (асане)

„ширење животне енергије“ (пранајама)

„унутрашња фокусираност“ (пратјахара)

„концентрација“ (дхарана)

„медитација“ (дхјана)

„уроњеност“ (самадхи)

Пролазак прва два „степеника“ усмерен је на развој моралних особина као што су праведност, самопожртвованост и ненасилност. Неки индијски учитељи јоге жале што се трећи степеник „физички положаји“ данас широко преноси без икаквог односа ка моралном усавршавању. Они инсистирају да равнотежа која се достиже практиковањем положаја представља оно што, пре свега, усмерава јогина на пут чији је коначни циљ стање непрестаног блаженства, познатог као самадхи или „уроњеност“.

Уроњеност у шта? Може се наићи на мноштво одговора на ово питање – све зависи у шта верујете.

Ако сте хиндус који верује да нема никакве разлике између његове природе (атмана) и Врховног бића (Брамана) „уроњеност“ означава достизање искуства нераздвојивог јединства са браманом. Такав хиндус коначну духовну реалност види као Безлично и одлучно тврди да вера у Безличног превазилази било коју веру у Личног Бога.

Ако сте хиндус – теиста који развија личне односе љубави са својим богом или богињом и стреми ослобођењу по милости божанства, „уроњеност“ означава утапање себе у конкретном богу.

Ако сте будиста и не верујете у Бога Творца (што често и понавља Далај-лама) „утопљеност“ означава наступање нирване, „гашење“, коначно нестајање.

Иако се амбициозни духовни програм Јоге Патанџали претворио у вежбе за одржавање физичке форме у западним приручницима за јогу, она се ипак још увек сусреће у нешто измењеној форми чак и на Западу.

У темељу свих традиционалних прилаза јоги налази се тачка гледишта философског система познатог као „санкхја“. Сагласно са овим системом, наше обично психо-соматско „ја“ представља споредни ефекат физичких процеса и уз помоћ тренинга човек се чисти, као лук, долазећи до центра где се налази „чиста свест“. Ево како је то објаснио један учитељ јоге: „У једном тренутку личност постаје свесна да она у суштини и представља чисту свест, засебну и одвојену од психо-физичких процеса, од својих лажних ставова“.[15]

Ипак, тврдња да систематско разарање контакта са спољашњим светом ствара јединство у човеку се чини врло сумњивом. Напротив, како је Р.Д. Лејинг показао у свом „Подељеном Ја“ почетак радикалног излаза из спољашње реалности може у потпуности довести до шизофреније. Штавише, иако сагласно са јогом човек који се упушта у путовање у себе ризикује да психички оболи, тај циљ покреће низ озбиљних проблема за хришћанина. Исус нас призива да у нама тражимо Царство Божије, а не „чисту свест“. Чак се и у хришћанској монашкој традицији која препоручује удаљавање од света, од материјалних предмета, монах налази у трагању „унутрашњег царства“. У том „унутрашњем царству“ јесте Божанска Света Тројица, Господ наш. Ми познајемо Христа и општимо са Њим у Духу Светом; силом тог истог Духа ми говоримо Богу „Оче наш“. „Чиста свест“ представља само далеки одјек онога што представља хришћанско стање „Царства Божијег“.

Утицајни индијски мисионари као Вивекананда и његови следбеници покрећу одређене методе јоге ради покретања поп-мистике засноване на појму „самоостварења“ које је постало крилатица јоге. Пут до „самоостварења“ уз помоћ јоге представљен је као универзални позив, слободан од догми и потпуно светован. Ипак, пажљиво изучавање Вивеканандиних дела показује снажно скретање у страну једне конкретне хиндуистичке традиције из које је Вивекананда уклонио префињену метафизику хинду-недуалистичности (адваите) и оно што је остало почео ватрено да рекламира на тржишту. Насумични цитати из његових дела илуструју његов неразумни синкретизам и брзоплете, често бесмислене, тврдње онога што је он учинио за метод „самоостварења“:

„Ја је све. Говори ово непрестано.“ „Иди у своју собу и стекни Упанишаде у Себи самом. Ти си највећа књига која је икада постојала и која ће постојати, бесконачна ризница свега што постоји.“ „Ја сам суштина блаженства.“ „Не следи идеале, ти их све садржиш у себи.“ „Христос и Буда су просто случајеви у којима се огледају твоје унутрашње силе. У реалности, ми сами одговарамо на сопствене молитве.“ „Можемо га звати Буда, Исус, Кришна, Јехова, Алах, Агни, али то је само Ја.“ „Васељена је мисао, а Веде су речи ове мисли. Ми смо у стању да стварамо и уништавамо васељену, поново да је изградимо.“[16]

Када је Вивекананда схватио да му је потребно нешто више од неповезаних философских разговора о његовом бренду „самоостварења“, написао је књигу о Раџа-јоги која представља практични приручник за људе који траже такозвано „самоостварење“.

Несместивост јоге и хришћанства

Постоји мноштво разлога због којих су духовни темељи савремене јоге несместиви са хришћанством од којих је прекомерни акценат на себе. Егоцентризам је са хришћанске тачке гледишта корен зла. У њему је пад човека, његове скретање од Бога у погрешну, бунтовну страну зависности од себе. Егоцентризам представља прекид општења са Богом који се завршава грехом и смрћу.

Коментаришући Сократову изреку „Познај себе“ (која такође представља идеју савремене јоге), православни богослов Манзаридис пише: „Ако постоји нешто што човек може и треба да тражи и налази у себи, онда је то – нови човек у Христу који се рађа кроз благодат Крштења и друге Тајне Цркве. Повратак човека себи самом може истински да га узвиси само када произилази кроз живот у Христу“.[17] Хришћански циљ и средства за достизање овог циља кратко су изложени код истог аутора: „Директно и лично познање Бога достиже се путем општења са Њим уз помоћ Светих Тајни. Човек добија истинско знање о Њему једино када на њега силази Божанска благодат и сједињује га са Богом. Што човек више усваја божанско преображење које се у њему догађа дејством Светога Духа, то је пуније и потпуније његово познање Бога.“[18]

Свети Павле нас подсећа да знати Бога значи бити познат Богу, то јест бити вољен од Бога. Љубав подразумева односе, општење, а не уништење, „утопљеност“, а најмање „само-утопљеност“.

Ако се узме у обзир да су духовна атмосфера и циљеви јоге у великој мери несместиви са хришћанством, тешко да постоји средство којим би хришћанин могао да одвоји индијски етос од јоге, да користи технике јоге и ипак остаје верни хришћанин.

Неки хришћани сматрају да је тако нешто могуће. Истакнути пример тога је бенедиктански монах Дешане који у својој књизи „Хришћанска јога“ тврди да нам јога може помоћи да постанемо бољи хришћани ако је користимо у оквирима хришћанске молитве. При чему он то чини већ врло добро упознат са антихришћанским духом традиционалне јоге, али тврди да ове две струје нимало нису налик једна на другу.[19] Он представља низ техника из јоге и дисања као средства да се пред Богом стоји искрено и поштено: „Наш коначни циљ је да донесемо мир и покој свему што постоји; учинимо наше тело добрим и верним слугом; ослободимо душу од брига и проблема који су универзални и, на крају, пробудимо дух.“[20]

Морам да признам да ме унеколико узнемирава ова последња фраза – „пробудимо дух“. Ово је језик индијских јогина који верују у „буђење“ успаваних сила великим сопственим напором и зато он не приличи за описивање хришћанског искуства Духа. Наша православна молитва Светом Духу: „Царе Небески, Утешитељу, Душе Истине…“ све објашњава – као палим бићима нама је више од свега потребно изливање новог живота у нас. Зато ми молимо за искупљење и очишћење Онога Који је „свуда присутан и све испуњава“. Ова молитва нас јасно описује као оне који моле, који непрестано траже присуство Духа.

Када сам почела да пишем овај текст одлучила сам да проверим Дешанеове савете и испунила неке основне јога положаје за време јутарње молитве. Наравно, појавило се осећање узнемирености али су притом технике дисања изазвале осећање благостања.

Ипак, постојала је једна ствар која ме је бринула у спајању јоге са молитвом. Осећала сам нелагодност од тога што се, изговарајући речи молитве, нисам молила већ посматрала сопствену молитву. Одлучила сам да се вратим на пређашњи, традиционално-православни начин молитве.

Убеђена сам да хришћани који желе да се баве јогом треба да буду свесни чињенице да је њена хиндуистичко-будистичка духовна суштина несместива са хришћанском вером.

На пример: Далај-лама који чак препоручује приручнике за развој саосећања, усредсређеног на „сопственом напору“, истовремено отворено признаје да не верује у Бога Творца. За хришћанина је љубав према ближњем (саосећање) неодвојива од љубави према Богу. И једно и друго се у људском срцу јавља, загрева Духом Светим. Покушај христијанизације јоге може да уведе у заблуду.

Упозорење

Ја лично не искључујем могућност коришћења јоге као средство одржавања просте физичке форме у случају да се она своди на просте физичке вежбе, али бих и у том случају желела да упозорим људе. Важно је да се уверите да имате добро здравље пре него што кренете са физичким вежбама јоге. У најмању меру је неопходан систематски преглед. На пример, ако имате проблем са крвним притиском морате избегавати неке положаје. Постоје положаји који стимулишу штитну жлезду и ако имате било какве проблеме са њом, ови положаји вам могу наштетити. Неки тешки положаји, као дубљење на глави смеју да се раде само кратко време. Један индијски гуру који одбацује јогу и руга се њеном стремљењу ка просветљењу, примећује да исувише стајања на глави повређује осетљиве крвне судове великог мозга, па чак изазива и његову делимичну трауму, док се укоченост као резултат ових положаја од неких хиндуса доживљава као стање просветљења!

Још већу опасност представља медитација – неке медитативне технике повишеног нивоа мењају ритам у функцијама мозга и доводе до осећања еуфорије што може изазвати зависност. Као и са другим облицима зависности, када се ефекат прекине човек може да упадне у депресију.

Технике дисања усмерене на буђење онога што називају кундалини – успавану сексуалну енергију која се сублимира у духовну енергију – представља изузетну опасност јер изводе психичку силу ван контроле. Овде ће бити добро да се присетимо приче Господа о нечистом духу (Мт. 12:43-45).

Неки учитељи јоге стимулишу певање мантри као средство за уклањање узнемирености. Мантра представља скраћени призив божанствима хиндуизма; сматра се да звучне вибрације мантри активирају неиспитане нивое свести. Хришћанима овакве мантре нису потребне. Уместо да улазе у непознате и потенцијално опасне психичке сфере уз помоћ таквих песми, можемо себе оснажити изговарајући Исусову молитву.

Исусова молитва је најсавршеније обраћање Божанском Имену којим смо призвани да се осветимо. Штавише, наша молитва се темељи на трезвеној свести о сопственом духовном сиромаштву као бићима која су подвргнута греху; зато као слепи просјак кличемо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“

Понављање Исусовог Имена наглас или у себи може споља и да подсети на понављање мантри. Међутим, Исусова молитва није мантра. За разлику од мантри, Исусова молитва представља кратки садржај темеља хришћанске вере. За разлику од мантри, која функционише више као аутосугестија, Исуса молитва означава кретање ка Богу и од Бога, представљајући собом односе вере и љубави. За разлику од индијских мантри, циљ Исусове молитве је, говорећи речима апостола Павла, „облачење у новог човека“. У делима Отаца –пустињака, посебно у традицији исихаста коју је тако снажно штитио Свети Григорије Палама, као и у радовима савремених аутора, као што су Свети Игњатије Брјанчанинов, епископ Калист, Свети Порфирије Кавсокаливит итд. имамо бесцена руководства за Исусову молитву.

По речима Светог Игњатија Брјанчанинова: „У име Господа Исуса дарује се оживљење душе која је умртвљена грехом. Господ Исус Христос је – Живот. И Његово име је – живо: оно оживотворава оне који тим именом вапију Извору живота.“[21]

[1] http://www.pravmir.ru/kak-pravoslavnomu-otnositsya-k-joge/

[2] Архиеп. Анастасије (Јанулатос). Јога / http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/41639.htm

[3] Свящ. Михаил Плотников. Јога за хришћанина – пут к оздрављењу или одступништву од Вере? // Да ли се може бити добар и не спасити се? М., 2011. Сс. 275-276.

[4] http://www.k-istine.ru/occultism/occultism_plotnikov.htm

[5] Свешт. Михаил Плотников. Јога за хришћанина… Сс. 281-282.

[6] Јером. Серафим (Роуз). Православие и религија будућности, гл. 13, http://www.pravoslavie.ru/put/biblio/ rose_prb/rose13.htm

[7] Митр. Јеротеј (Влахос). Једна ноћ у пустињи Свете Горе. Издање Манастира Хиландар.

[8] Архим. Софроније (Сахаров). Видети Бога као што јесте. Москва, 2000. Сс. 53-54.

[9] Архим. Софроније (Сахаров). Видети Бога као што јесте. Москва, 2000. Сс. 24.

[10] Архим. Софроније (Сахаров). Видети Бога као што јесте. Москва, 2000. Сс. 29.

[11] Архим. Софроније (Сахаров). О молитви. Москва, 2003. Сс. 173-174.

[12] Архим. Софроније (Сахаров). Рођење за Непоколебиво Царство. Москва, 2001. Сс. 22.

[13] Архим. Софроније (Сахаров). О молитви. Москва, 2003. Сс. 208-210.

[14] Ashok Kumar Malhotra. An Introduction to Yoga Philosophy: an annotated translation of the YogaSutras. Ashgate, 2001. P. 15.

[15] Исто. стр. 4.

[16] Сви цитати из: De Michelis E. A History of Modern Yoga: Patanjali and Western Esotericism Continuuam. London, 2004. Pp. 121-122.

[17] Mantzaridis G.I. The Deification of Man: St. Gregory Palamas and the Orthodox Tradition. New York, 1984. Pp. 82-83.

[18] Тамо, стр. 114.

[19] Dechanet B. Christian Yoga. London, 1964. P. 114.

[20] Тамо, стр. 85.

[21] Bishop Ignaty Brianchaninov. On the Prayer of Jesus. London, 1965. P. 85.



Ако у тексту странице нађете грешку или откуцај, пошаљите нам поруку кликом на дугме испод.

Пошаљи

Ако ова страница није доступна у титлованом преводу на ваш језик, користите дугме испод.

Упозорење! Превод на машину ће обавити Google Translate услуга и може садржати семантичке грешке. По дефаулту, текст је преведен са тренутног језика документа на енглески језик, у сервису можете изабрати било који други језик.