Sola Scriptura – у празноумљу своме (Еф. 4:17)



Представљамо, по нашем мишљењу, јако важну студију на тему протестантског учења и приступа књизи Православне Цркве – Библији. Прота Џон Витерфорд пише: „Зашто сви (ако је Библија довољна и без светог предања) – баптиста, Јеховин сведок, харизматик и методиста – могу да тврде да верују у оно што Библија говори а опет ни један од њих не би могао да се сложи са другим око тога шта Библија каже? Очито, ово је ситуација у којој су се нашли протестанти, и она је лоша по сваком мерилу. На несрећу, већина протестаната је вољна да за ово јадно стање ствари оптужује све сем срж проблема. Учење sola scriptura је од толиког значаја за протестантизам да је њима истоветно одрицању Бога довести то учење у питање, али као што је наш Господ рекао, „свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа“ (Матеј 7:17). Ако судимо учењу sola scriptura по његовим плодовима онда нам не остаје ниједан други закључак него да је у питању дрво које се „сече и у огањ баца“ (Матеј 7:19).“ Од свег срца препоручујемо читање овог дела, који ће вам у многоме помоћи да испуните заповест апостола Петра: „свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ (1 Пет. 3:15)

Садржај:

О аутору

Отац Џон Вајтфорд је раније био помоћни назарејански пастор који се обратио у православну веру убрзо након што је добио диплому из религије на Јужноназаријском универзитету у Бетанију, Оклахоми. Његов први сусрет са Православљем се одиграо у склопу његовог учествовања у локалном анти-абортус покрету, који је такође укључивао о. Ентонија Нелсона и неколико његових парохијана. После годину дана истраживања Писма и списа ране Цркве и кроз љубав, молитве и стрпљење о. Ентонија и парохијана цркве Св. Бенедикта, о. Џон је примљен у свету Православну Цркву. Када је он написао овај чланак он је служио као чтец цркве Св. Владимира у Хјустону у Тексасу, а данас наставља своје студије. Он је касније рукоположен у свештеника и данас служи у цркви Св. Јоне Манчуријског (Руска загранична Црква) у Хјустону у Тексасу.

ПРАВОСЛАВНО ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРОТЕСТАНТСКОГ УЧЕЊА

Увод: Да ли су протестанти безнадежни?

После мог обраћења из евангелистичког протестантизма у православну веру, уочио сам опште запрепашћење међу многима који су одрасли као православци да протестант може да се обрати. Ово није из разлога што су они нису били сигурни у своју веру, већ су били задивљени да ишта може да се пробије кроз тврдоглаво протестантско пренаглашавање да „нисте у праву“! Оно што сам схватио је да многи православци имају збуњено и ограничено схватање тога шта је протестантизам, и одакле потичу његови следбеници. Тако када „рођени православци“ уђу у препирку са протестантима, иако користе исте речи, они у принципу не комуницирају зато што не говоре истим теолошким језиком – говоре другим речима, немају заједничку богословску основу да би расправили своје разлике. Наравно, када се има у виду да данас постоји двадесет и више хиљада протестантских група (чија је једина заједничка карактеристика то да свака група мисли да исправно схвата Библију), мора се мало снисходити онима које све то помало збуњује.

Упркос свему што стоји на њиховом путу, сигурно постоји нада за протестанте. Протестанти у потрази за богословском нормалношћу, истинским богослужењем и древном хришћанском вером практично ударају на врата наше Цркве (наравно, онима који не обраћају пажњу ово може деловати као необична тврдња). Њих више не задовољавају противречности и помодарство савремене протестантске Америке, али када ми отворимо врата овим људима који трагају морамо бити спремни. Ови људи ће постављати питања! Многи од њих су протестантски свештеници, или су међу боље обавештеним лаицима; они су искрени истинотражитељи, али имају доста тога што треба да забораве и њима ће бити потребни информисани православни хришћани да им помогну да преброде те проблеме – православни хришћани који знају одакле протестанти долазе, али још важније, који знају у шта ти православци и сами верују!

Иронијом (или Промислом) навала интересовања за Православље међу Американцима из протестантског оквира потиче од отварања капије ранијег комунистичког блока које је изнедрило на православне народе невиђени прилив најразличитијх верских секти и култова. Изнад свега, амерички евангелисти и харизматици су били једни другима камен спотицања – свака од ових секти је желела да се престижно хвали тиме да су се и они проширили међу безбожним Русима! Тако су православни суочени са двоструким проблемом – са једне стране, постоји мисионарски задатак сведочења вере протестантима овде на Западу; са друге стране, сада морамо да се посвећено боримо против ширења јереси међу православним, што овде – што у традиционално православним земљама. У сваком случају, морамо се опскрбити довољним знањем и схватањем проблема са којима се суочавамо.

Можда најобесхрабрујућа карактеристика протестантизма – карактеристика која му је и дала углед својеглаве доследности је велики број његових разлика и противречности. Као митска Хидра, његове бројне главе се само размножавају, и иако је хвале вредан задатак труд да се све ове јереси схвате и порекну појединачно то није кључ њиховог пораза. Да би се схватила јединствена веровања сваке поједине секте, потребно је знање историје и развоја протестантизма уопште, доста истраживања сваке битније гране протестантске теологије, богослужења итд., као и доста читања да би се схватили неки прожимајући трендови који су тренутно актуелни (као што су либерализам или емоционализам). Чак и са свим овим, тешко да се може одржати корак са новим групама које ничу скоро свакодневно. Ипак, уз све њихове разлике, постоји једна прожимајућа претпоставка која уједињује ову аморфну масу ових хиљада распарчаних група у општу категорију „протестантизма“. Све протестантске групе (уз можда мања одступања) верујују да је њихова група исправно схватила Библију, и иако се уопште не слажу шта Библија говори, они се углавном слажу како треба тумачити Библију – сам самцијат, одвојено од предања Цркве. Ако неко схвати ово веровање, зашто је оно погрешно и како се исправно приступа Светом Писму, онда се било каквој пројави протестантизма може приступити са разумевањем. Чак се и групе које се доста међусобно разликују, као што су баптисти или Јеховини сведоци, нису толико другачије како се можда споља чини пошто се схвати ова централна тачка. И заиста, ако сте икада имали прилику да видите баптисту и Јеховиног сведока како се свађају око Библије, видећете да на крају они просто бацају цитате из Светог Писма један на другог. Ако су на истој интелектуалној нози, ниједан неће ништа постићи у расправи зато што се обојица суштински слажу око свог приступа Библији, и зато што ниједан не доводи у питање ову претпоставку у позадини, ниједан од њих двојице не може да увиди да је њихов заједнички погрешни приступ Писму заправо проблем. Овде лежи срце ове Хидре (јереси) – пробијте њено срце и њене безбројне главе ће пасти беживотно на земљу.

Зaшто само Свето Писмо?

Да бисмо схватили како протестанти размишљају, прво треба да знамо зашто верују у шта верују. Заправо, ако покушамо да се поставимо на место раних реформатора, као што је Мартин Лутер, засигурно можемо донекле да ценимо неке од њихових разлога за борбу за учење sola scriptura-e (само Писмо). Када имамо у виду исквареност тадашње Римске Цркве, извитоперена учења која је она тада протурала, и мањкаво схватање Предања које је она користила да би се бранила – заједно са чињеницом да је Запад већ неколико векова тада био без икаквог значајног контакта са његовим ранијим православним наслеђем – тешко је схватити у оквиру ових ограничења како је неко као што је Лутер могао да одговори са значајније бољим резултатима. Како је Лутер могао да се позове на Предање да би се борио за тим злоупотребама, када је предање (као што је веровао цели римски Запад) било очовечено у самом папству које је и било одговорно за те злоупотребе. По Лутеру, управо је предање грешило, и да би се реформисала Црква било је потребно да се само Писмо подупре. Ипак, Лутер никада није желео да потпуно уклони предање, и никада није користио Свето Писмо потпуно „само“, већ се трудио да користи Писмо лишено оних делова римског предања који су били искварени. На несрећу, његова реторика је итекако надјачала његову праксу, и радикалнији реформатори су довели идеју „само Писма“ до њених логичних закључака.

ПРОБЛЕМИ СА УЧЕЊЕМ SOLA SCRIPTURA

A. ТО ЈЕ УЧЕЊЕ КОЈЕ СЕ ЗАСНИВА НА ЛАЖНИМ ПРЕТПОСТАВКАМА

Претпоставка је нешто што ми узимамо здраво за готово од самог почетка, често потпуно подсвесно. Докле год је претпоставка тачна, то је у реду; међутим, лажна претпоставка неизбежно води до лажних закључака. Можемо се надати да чак и ако неко направи подсвесну претпоставку да ће се он питати где се крије та тајна погрешка пошто се покаже да су његови закључци мањкави. Протестанти који су вољни да искрено процене тренутно стање протестантског света морају себе да приупитају, ако је протестантизам и његово најосновније учење sola scriptura од Бога, како је дошло до преко двадесет хиљада различитих група које не могу да се сложе око основних начела онога што Библија учи, или чак шта значи бити хришћанин? Зашто сви (ако је Библија довољна и без светог предања) – баптиста, Јеховин сведок, харизматик и методиста – могу да тврде да верују у оно што Библија говори а опет ни један од њих не би могао да се сложи са другим око тога шта Библија каже? Очито, ово је ситуација у којој су се нашли протестанти, и она је лоша по сваком мерилу. На несрећу, већина протестаната је вољна да за ово јадно стање ствари оптужује све сем срж проблема. Учење sola scriptura је од толиког значаја за протестантизам да је њима истоветно одрицању Бога довести то учење у питање, али као што је наш Господ рекао, „свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа“ (Матеј 7:17). Ако судимо учењу sola scriptura по његовим плодовима онда нам не остаје ниједан други закључак него да је у питању дрво које се „сече и у огањ баца“ (Матеј 7:19).“

ПОГРЕШНА ПРЕТПОСТАВКА #1: Библија треба да буде последња реч наше вере, побожности и богослужења.

а) Да ли Писмо учи да је оно „самодовољно“?

Најочитија претпоставка која прожима учење о „довољности Писма“ је да Библија у себи има све што је потребно што се тиче хришћанског живота – све што је потребно за истиниту веру, живот, побожност и богослужење. Стихови који се најчешће цитирају да би се ово подржало су ови:

„…и што из детињства знаш свештене списе који те могу умудрити за спасење кроз веру у Христа Исуса. Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности, да буде савршен Божији човјек, припремљен за свако добро дело“ (2 Тимотеј 3:15-17).

Сви они који би користили ове редове да подрже sola scriptura тврде да ови стихови уче о „самодовољности“ Писма – зато што „ако је Свето Писмо у стању да учини побожног човека савршеним… зашто онда достизање целовитости и савршенства захтева предање?“[1] Али шта се стварно може рећи на основу овог одељка?

За почетак, треба да се запитамо о чему Павле говори када говори о Писму које је Тимотеј знао од како је био дете. Можемо бити сигурни да Павле не мисли на Нови Завет, зато што Нови Завет још није био написан када је Тимотеј био дете – заправо, он није био ни довршен када је Павле написао ову посланицу Тимотеју, а још мање сабрано у канон Новог Завета каквог га ми данас познајемо. Очито овде, као и у већини помињања „Писма“ које видимо у Новом Завету, Павле говори о Старом Завету; тако, ако се овај одељак користи да постави границе надахнутом ауторитету, не само да ће бити искључено Предање, већ ће бити искључен и овај одељак и цео Нови Завет.

Друго, ако је Павле желео да искључи Предање као некорисно, онда се морамо запитати зашто Павле користи небиблијско усмено предање у истом поглављу. Имена Јанија и Јамврија се не налазе у Старом Завету, али у 2. Тимотеју 3:8 Павле их помиње као се противнике Мојсеју. Павле користи усмено предање да су имена два најистакнутија египатска волшебника која се спомињу у Изласку (поглавља 7-8) била Јаније и Јамврије.[2] И ово уопште није једини пут када се небиблијски извор користи у Новом Завету – најпознатији пример је у посланици Јудиној, која цитира Књигу Енохову (Јуда 14 и 15, упореди са Енохом 1:9).

Када је Црква званично канонизовала књиге Писма, главни разлог за успостављање ауторитативне листе књига које су биле прихваћене као Свето Писмо био је заштита Цркве од сумњивих књига које су наводно потицале од апостола а заправо су биле дела јеретика (нпр. Јеванђеље по Томи). Јеретичке групе нису могле да заснивају своја учења на светом Предању јер су њихова учења потекла изван Цркве, тако да је једини начин на који су они могли да створе ауторитетну основу за своје јереси био да извитопере значење Писма и да потпишу своја јеретичка учења именима апостола или старозаветних светаца. Црква се бранила од јеретичких учења позивањем на апостолско порекло светог Предања (што је доказивала апостолским прејемством, тј. чињеницом да епископи и учитељи Цркве могу историјски да докажу своје директно порекло од апостола), и позивањем на универзалност Православне вере (то јест да је Православна вера та иста вера коју су православни хришћани увек прихватали током целе историје и широм света). Црква се бранила против сумњивих и јеретичких књига успостављањем ауторитетне листе светих књига које су биле прихваћене широм Цркве као богонадахнуте и чије је порекло стварно старозаветно или апостолско.

Успостављањем канонске листе Светог Писма, Црква није намеравала да поручи да су целокупна хришћанска вера и све информације које су потребне за богослужење и поредак у Цркви садржане у њој.[3] Једина ствар која је изван било какве расправе јесте да су у време када је Црква успоставила канон Светог Писма њена вера и њено богослужење били скоро идентични Цркви каснијег времена – то је историјска извесност. Што се тиче структуре ауторитета Цркве, управо су православни епископи сакупљени у разне Саборе решили питање канона – и то је тако до дана данашњих када у Православној Цркви треба да се реши неко питање учења или поретка.

б) Која је сврха новозаветних списа?

На протестантским библијским студијама се учи (и верујем, исправно, у овом случају) да када изучаваш Библију, поред много чега другог, мораш да размотриш врсту (или књижевни тип) књижевности коју читаш у одређеном одељку, зато што различити жанрови имају различиту употребу. Још нешто на шта треба да се обрати пажња је наравно предмет и сврха књиге или одељка који се изучава. У Новом Завету имамо четири шире категорије књижевних жанрова: јеванђеља, историјски наратив (Дела), посланице и апокалиптичну/пророчку књигу, Откrовење. Jeванђеља су написана да сведоче о Христовом животу, смрти и васкрсењу. Библијски историјски наративи описују историју Божијег народа као и животе значајних личности из те историје, и приказују Божију промисао у свему томе. Посланице су написане углавном да дају одговор на одређене проблеме који су настајали у разним Црквама; тиме, оно што су сви претпостављали и схватали није сматрано проблемом и тиме се није детаљно бавило. Догматски проблеми којима се бавило су углавном била слабо схваћена или порицана учења,[4] а питањима богослужења су се решавала само ако су постојали сродни проблеми (нпр. 1 Кор. 11-14). Апокалитични списи (као што је Откровење) су написани да би показали Божију крајњу победу у историји.

Запазимо прво да се ниједна од ових књижевних врста које су заступљене у Новом Завету не бави богослужењем као главном темом, нити су биле намењене да нам дају детаље како богослужити у Цркву. У Старом Завету постоји детаљна (мада никако не и коначна) разрада богослужења израиљског народа (нпр. књига Левитска, Псалми) – у Новом Завету постоје само благи наговештаји богослужења раних хришћана. Зашто је то тако? Засигурно не због тога што нису имали уређене службе – литургијски историчари су утврдили као чињеницу да су рани хришћани наставили да се моле на начин који је чврсто утемељен на обрасцима јеврејског богослужења које су наследили од апостола.[5] Ипак, чак и оно мало стихова у Новом Завету који се тичу богослужења ране Цркве показују да су, далеко од групе разузданих „харизматика“, хришћани у Новом Завету богослужили литургијски као и њихови оци пре њих: они су се молили у одређене часове (Дап 3:1); они су се молили у Храму (Дап 2:46; 3:1; 21:26); и они су такође богослужили у синагогама (Дап 18:4).

Ми такође треба да запазимо да ниједна од књижевних врста у Новом Завету нема за свој циљ свеобухватно догматско поучавање – Нови Завет не садржи катихизис или систематско богословље. Ако нама као хришћанима треба само Библија, зашто не постоји нека врста свеобухватне догматске дефиниције? Замислите како би се много контроверзи стишало да је Библија јасно дала одговор на свако доктринално питање. Али колико год да је то могло бити згодно, тако нешто се не налази међу књигама Библије.

Да нико не протумачи лоше оно што се овде говори. Ништа од овога нема за циљ да умањи значај Светог Писма – Боже сачувај! У Православној Цркви, Свето Писмо се сматра потпуно надахнутим, непогрешивим и ауторитативним; али чињеница је да Библија не садржи у себи свако учење о свему што би било од значаја за Цркву. Као што смо већ навели, Нови Завет не детаљише око богослужења – а то засигурно није небитно. Надаље, иста Црква која нам је предала Свето Писмо, и која га је очувала, била је иста Црква од које смо добили обрасце за богослужење. Ако не верујемо у доследност Цркве у очувању апостолског богослужења, онда такође не верујемо у њену доследност у очувању Светог Писма.[6]

в) Да ли је Библија у пракси „сасвим довољна“ за протестанте?

Протестанти често наводе да они „верују само у Библију“, али ту настаје сијасет питања када се испита њихова практична употреба Библије. На пример, зашто протестанти пишу толико књига о учењу и хришћанском животу уопште, ако они стварно сматрају да се све што је потребно налази у Библији? Да је Библија сама по себи довољна да би била схваћена, зашто протестанти онда просто не деле Библије? И ако је „сасвим довољна“, зашто она не производи доследне резултате, тј. зашто не верују сви протестанти исто? Каква је сврха многих протестантских студијских Библија, ако је све што је потребно у Библији? Зашто они деле књиге и друге материјале? Зашто они уопште проповедају или уче – зашто просто не читају Библију људима? Одговор је да, иако то не признају, протестанти инстиктивно знају да се Библија не може схватити сама по себи. И заправо свака протестантска секта има своју збирку предања, иако их они углавном не зову тако. Није случајно што сви Јеховини сведоци верују у исте ствари, сви јужни баптисти верују у исте ствари, али Јеховини сведоци и јужни баптисти итекако не верују у исте ствари. Јеховини сведоци и јужни баптисти не формирају индивидуално своје идеје из независног изучавања Библије; не, сви се они у групи уче да верују на одређени начин – неки облик заједничког предања – и ту се поставља право питање: које ћемо предање користити да бисмо тумачили Библију? Ком предању веровати – апостолском предању Православне Цркве, или измешаним, и модерним, предањима протестантизма која немају корена даље од настанка протестантске реформације?

ПОГРЕШНА ПРЕТПОСТАВКА #2: Библија је била основа ране Цркве, док је предање просто „људско кварење“ које је настало касније.

Посебно међу евангелистима и такозваним харизматицима ћете чути да је реч „предање“ увредљива, и означити нешто као „предање“ значи отприлике га поистоветити са „телесним“, „духовно мртвим“, „деструктивним“ и/ли „легалистичким“. Када протестант чита Нови Завет њему се сасвим јасним чини да Библија недвосмислено осуђује предање као противно Писму. Њихова слика раних хришћана је да су рани хришћани практично били исти као двадесетовековни евангелисти или харизматици! Потпуно је непојмљиво да су хришћани првих векова имали литургијско богослужење, или да су следили неко предање – тек касније, „када се Црква искварила“, такве ствари су могле да зађу у Цркву. Таквим протестантима се тако наноси поприличан ударац (као што је и мени био) када заправо почну да изучавају рану Цркву и списе раних Отаца и почињу да виде много другачију слику од оне коју су увек замишљали. Они открију, на пример, да рани хришћани нису носили своје Библије са њима у цркву сваке недеље на изучавање Библије – заправо је било толико тешко набавити макар и делове Светог Писма, због времена и ресурса који су били потребни да се они препишу, да је тек пар појединаца поседовало сопствене преписе. Уместо тога, преписи Светог Писма су чувале тачно одређене особе у Цркви, или су држани тамо где се Црква скупљала ради богослужења. Надаље, већина Цркава није имала потпуне преписе свих књига Старог Завета, а још мање Новог (који није довршен до краја првог века, а у свом канонском облику до краја четвртог). Ово не значи да рани хришћани нису изучавали Писмо – они су то радили посвећено, али као група, не појединци. И током већег дела првог века, хришћани су били ограничени на изучавање Старог Завета. Како су онда они познавали Јеванђеље, живот и учења Христа, како су знали да богослуже, шта да верују о природи Христовој итд.? Они су имали само усмено Предање које је потекло од апостола. Истина, доста њих из ране Цркве је чуло ове ствари директно од апостола, али већина није, посебно проласком првог века и апостола са њим. Каснија поколења су имали приступ списима апостола кроз Нови Завет, али рана Црква је зависила скоро искључиво од усменог Предања да би задобила знања о хришћанској вери.

Ова зависност о Предању је очита у самим новозаветним списима. На пример, Свети Павле заповеда Солуњанима:

„Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју [тј. усменим предањем], било посланицом“. (2. Сол. 2:15)

Реч која се овде преводи са „Предања“ је грчка реч paradosis, која је, иако се другачије преводи у неким протестантским верзијама, иста реч коју грчки православни хришћани користе када говоре о светом Предању, и врло мало способних библијских научника би порекло то значење. Сама реч буквално означава „оно што је предано“. То је иста реч која негативно означава лажна учења фарисеја (Марко 7:3, 5, 8), и која означава ауторитативно хришћанско учење (1. Кор 11:2, 2 Сол 2:15). Шта тачно чини предање фарисеја лажним а предање Цркве истинитим? Извор! Христос је био јасан око тога шта је извор предања фарисеја када их је назвао „предањима људским“ (Марко 7:8). Свети Павле, са друге стране, говорећи о хришћанском предању говори: „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања [paradoseis] као што вам предадох“ [paredoka, глаголски облик paradosis] (1. Кор. 11:2), али одакле је он испрва добио ова Предања? „Ја примих од Господа што вам и предадох“ [paredoka] (1. Кор. 11:23). На ово Православна Црква мисли када говори о апостолском предању – „вера једанпут предана светима“ (Јудина посланица). Његов извор је Христос, и Он га је лично предао апостолима кроз све што је радио и говорио, и да је све то записано, „ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге“ (Јован 21:25). Апостоли су преносили ово знање целој Цркви, и Црква с обзиром да је ризница овог блага тиме постаје „стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3:15).

Сведочанство Новог Завета је јасно по том питању: рани хришћани су имали и усмена и писана предања која су примили од Христа кроз апостоле. Као писано Предање они су испрва имали само одређене делове – једна црква је имала једну посланицу, друга можда једно Јеванђеље. Постепено су се ови списи скупљали у збирке и коначно су постали Нови Завет. И како су ови рани хришћани знали које су књиге аутентичне а које нису – јер (као што смо већ споменули) било је много сумњивих посланица и јеванђеља за које су јеретици тврдили да су их написали апостоли? Управо је усмено апостолско предање помогло Цркви да их разврста.

Протестанти бурно реагују на идеју светог Предања просто зато што је једини његов облик на који су налетели онај који постоји у римокатолицизму. Насупрот римског виђења предања, које персонификује папство и које је развило нове догме које нису биле раније познате у Цркви (као што је папска непогрешивост, да наведемо један од одбојнијих примера) – православни не верују да се Предање мења или развија. Засигурно је да када се Црква сусретне са јереси она мора да прецизније искаже разлику између истине и грешке, али сама Истина се не мења. Moже се рећи да се Предање шири у смислу, да како се Црква покреће кроз историју, она не заборавља на искуства која је стекла успут, она се сећа светитеља који су се јавили у њој, она чува списе оних који су тачно изложили њену веру; али сама вера остаје „једанпут предана светима“ (Јуда 3).

Али како можемо знати да је Црква одржала апостолско предање неокаљаним? Кратак одговор је да га је Бог сачувао у Цркви зато што је Он тако и обећао. Христос је рекао да ће саградити Цркву своју и врата пакла је неће надвладати (Матеј 16:18). Сам Христос је глава Цркве (Еф. 4:16), а Црква је Његово Тело (Еф. 1:22-23). Ако је Црква изгубила чисто апостолско предање, онда би Истина престала бити Истином – јер је Црква стуб и тврђава Истине (1 Тим. 3:15). Уобичајено протестантско виђење црквене историје, да је Црква пала у апостасију у време Константина па све до Реформације засигурно чини ове и многе друге библијске стихове бесмисленим. Ако је Црква престала да постоји, чак и за један једини дан, онда су је врата пакла надвладала на тај дан. Ако је тако, онда би Христос у својој причи о зрну горушичином (Матеј 13:31-32) описао раст Цркве као биљку која расте али се после гази, и на њеном месту почиње касније да расте друго семе – али уместо тога, Он је користио слику горушичиног зрна које почиње мало али стално узраста у највећу баштенску биљку.

Што се тиче оних који би тврдили да је постојала нека група правоверних протестаната који су живели у некој пећини током хиљаду година, где су докази за то? Валдежани[7] за које се тврди да су претходници сваке секте од пентекосталаца до Јеховиних сведока нису постојали пре 12. века. У најмању руку, натегнуто је веровати да су ови првоверни верници храбро издржавали окрутне прогоне Римљана, а онда збрисали у брда чим је хришћанство постало законита вера. А опет, и ово делује могуће када се упореди са идејом да је таква група могла да преживи хиљаду година без да је оставила трага историјског доказа који би могао да укаже да су они икада и постојали.

Овде већ неко може да приговори да је у историји Цркве било људи који су учили насупрот ономе што су други учили, тако да ко може да каже шта је апостолско Предање? И надаље, шта ако је настала нека искварена пракса, како се она може разликовати од апостолског Предања? Протестанти постављају ова питања зато што је латински запад испрва искварио сопствено схватање природе предања. Православно схватање које је раније било главно на западу и које се очувало у Православној Цркви је то да је Предање неизменљиво и да се познаје по својој универзалности или саборности. Истинито апостолско Предање се увек налази у историјском консензусу учења Цркве. Наћи оно у шта је Црква увек веровала, током целе своје историје, и било где у Цркви, то значи наћи Истину. Ако било које веровање није историјски било примељно у Цркви, то је јерес. Наравно, овде говоримо о Цркви, не расколничким групама. Увек је било расколника и јеретика који су се отцепљивали од Цркве у новозаветном периоду, а било их је на прегршт од тада, јер као што каже апостол, „јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“ (1. Кор. 11:19).

ПОГРЕШНА ПРЕТПОСТАВКА #3: Свако може да тумачи Писмо сам за себе без помоћи Цркве.

Иако би се многи протестанти побунили за начин на који је ова претпоставка срочена, ово је суштински претпоставка која је преовладала када су реформатори испрва заступали учење sola scriptura. Oвај начин размишљања претпоставља да је значење Писма довољно јасно и да свако може да га разуме простим читањем за себе, и тиме се одбацује замисао да је у том процесу потребна помоћ Цркве. Овај став јасно заступају Тубигенски лутерански научници који су размењивали писма са патријархом Јеремијом Другим Цариградским око тридесет година после Лутерове смрти:

Можда ће неко рећи да су са једне стране Писма потпуно слободна од било какве погрешке; али са друге друге стране, она су прикривена са толико непознатости, тако да се без тумачења Духоносних Отаца она не могу јасно схватити… Али исто је тако веома истинито да оно што је једва појмљиво срочено на неким местима у Писму, исто то је на другом месту тако јасно и недвосмислено речено да и најпростија особа може да разуме.[8]

Иако су ови лутерански научници тврдили да користе списе светих отаца, они су сматрали да су они непотребни и да тамо где се Писма и свети оци не слажу, оце треба занемарити. Оно што су они заправо тврдили јесте то да када год се учења светих отаца косе са њиховим приватним мишљењима о Писму, њихова приватна мишљења треба сматрати већим ауторитетом од отаца Цркве. Уместо да слушају оце, који су се показали праведним и светим, приоритет треба дати људском разумевању појединца. Тај исти људски разум је довео до тога да већина модерних лутеранских научника одбаце скоро свако учење Писма (укључујући Христово божанство, Васкрсење, итд.), и чак да одбаце надахнуће самог Писма на чему су рани лутерани тврдили да заснивају целу своју веру. У одговору, патријарх Јеремија Други јасно разоткрива праву природу лутеранског учења:

Прихватимо онда предања Цркве са искреним срцем а не са мноштвом умствовања. Јер Бог створи човека добра; а они траже свакојаке помисли (Проповедник 7:29). Не дозволимо себи да научимо нову врсту вере коју осуђује предање светих отаца. Јер божански апостол говори, „ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Галатима 1:9)[9]

Б. УЧЕЊЕ SOLA SCRIPTURA НЕ ИСПУЊАВА СОПСТВЕНЕ КРИТЕРИЈУМЕ

Неко би помислио да би такав верски систем као што је протестантизам, који заснива своје централно учење о самодовољности Писма по питању вере, прво доказао да то централно учење испуњава сопствене критеријуме. Неко би очекивао да протестанти могу да покажу на стотине стихова из Писма који подржавају ово учење – за које сматрају да је основа и темељ за сва остала. У најмању руку, могу се надати да постоје два или три солидна текста која јасно уче ово – јер само Писмо каже, „На устима два или три сведока утврђује се свака реч“ (2. Кор. 13:1). Ипак, као дечак у бајци који мора да укаже цару да је го, морам указати на то да не постоји ни један једини стих у целом Светом Писму који учи о самодовољности Писма. Нема ниједног који се макар и приближује томе. О да, постоји небројено места у Библији која говоре о њеном надахнућу, о њеној власти и о њеној корисности – али не постоји ни једно место у Библији које подучава да је она једини ауторитет свима верницима. Да је такво учење макар било имплицитно, засигурно би рани оци Цркве сведочили о таквом учењу, али који је свети отац тако учио? Тако се најосновније учење протестантизма самоуништава, јер је у супротности само са собом. Не само да се протестантско учење sola scriptura не налази у Писму – њега побија само Писмо (као што смо већ расправљали) учењем да је свето Предање обавезујуће за хришћане (2. Сол. 2:15; 1. Кор. 11:2).

В. ПРОТЕСТАНТСКИ ИНТЕРПРЕТАТИВНИ ПРИСТУПИ КОЈИ НЕ ФУНКЦИОНИШУ

Чак и у најранијим данима реформације, протестанти су били приморани да се позабаве чињеницом да, са обзиром на искључивост Библије и разума појединца, људи не могу да се сложе око многих најосновнијих питања вере. Током живота самог Мартина Лутера је настало доста сукобљених група, које су све тврдиле „да верују само у Библију“, без да се сложе око тога шта Библија каже. Лутер је храбро стајао пред диетом у Вормсу и рекао да неће повући ништа од онога што је рекао сем ако га на то убеди Писмо или прости разум. Касније, када су анабаптисти, који се нису слагали са лутеранима по неким питањима, тражили ту исту привилегију, лутерани су их поубијали на хиљаде – толико о реторици о „праву појединца да чита Писмо за себе“. Упркос очитим проблемима које је брзо распарчавање протестантизма причињавало учењу sola scriptura, не желећи да признају папи победу, протестанти су уместо тога закључили да прави проблем мора да лежи у онима са којима се не слажу, то јест у било којој секти која није њихова и да управо они не читају Библију како треба.Тако је настао извесни број метода као решење овог проблема. Наравно и даље је потребан метод који ће поништити бескрајно умножење раскола, а протестанти и даље трагају за тим неухватљивим методолошким „кључем“ који ће решити њихов проблем. Сада ћемо да испитамо најпопуларније приступе који су до сада били испробани, од којих сваки износи ова или она група.

ПРИСТУП # 1 Просто схвати Библију буквално – значење је јасно.

Овај приступ је без сумње онај који су реформатори испрва користили, иако су убрзо схватили да је он недовољно решење за проблеме који тиме настају за учење sola scriptura. Иако је он био осуђен на пропаст од почетка, овај приступ је и даље најприсутнији међу мање образованим фундаменталистима, евангелистима и харизматицима – „Библија каже оно што мисли и мисли оно што каже“, обично се то чује. Али када се стигне до библијских текстова са којима се протестанти обично не слажу као, на пример, када Христос даје апостолима силу да опраштају грехе (Јован 20:23), или када за Евхаристију каже „ово је Тело моје… ово је Крв моја…“ (Матеј 26:26-27), или када Павле каже да жене треба да покривају главе у цркви (1. Кор. 11:1-16), онда Библија више није тако изричита – „Па, те стихове не треба схватати буквално…“

ПРИСТУП # 2 Свети Дух даје исправно схватање.

Када се суоче са гомилом група које су настале под барјаком реформације и које нису могле да се сложе око тумачења Писма, без сумње је други приступ проблему тврдња да Свети Дух води побожног протестанта да тумачи Писмо исправно. Наравно, свако ко се са њиме не слаже не може да води тај исти Дух. Резултат тога је да су протестанти де-христијанизовали све оне који се нису слагали са њима. Да је овај приступ валидан, онда би историја остала само са једном групом протестаната која је исправно тумачила Писмо. Али која је то група од хиљаде деноминација? Наравно, одговор зависи од протестанта са ким причате. Једно можете бити сигурни – то је сигурно група којој он припада.

Данас, ипак, (у зависности са којом групацијом протестантизма ступите у контакт) вероватније је да ћете налетети на протестанте који су релативизовали истину до одређеног нивоа да не би морали да тврде да је њихова секта или одвојена група „једина“ која је „у праву“. Како су се на деноминације товарило још деноминација, постало је све натегнутије тврдити за било коју од њих, са озбиљним изразом лица, како је она исправно схватила Писмо иако и даље постоје неке које то чине. Постало је скоро уобичајено да свака протестантска група минимализује разлике између деноминација и просто тврди да у име „љубави“ те разлике „нису битне“. Можда свака групација има „делић истине“, али ниједна нема целу истину (како иде њихово резоновање). Ту се родила свејерес екуменизма. Сада се многи „хришћани“ неће зауставити у својим екуменистичким напорима да се ограниче да само хришћанске групације да имају делић истине. Многи „хришћани“ сада такође верују да све религије имају „делиће истине“. Очити закључак до ког су стигли модерни протестанти је тај да свака групација мора да одбаци своје „разлике“, да сакупе своје „делиће истине“ у лонац, и абракадабра – коначно ће цела истина изаћи на видело!

ПРИСТУП # 3 Нека јасни одељци тумаче нејасне.

Ово је вероватно деловало као савршено решење за проблем како тумачити Библију саму собом – нека лако разумљиви одељци „тумаче“ оне који нису јасни. Логика овог приступа је једноставна, јер иако један одељак може исказати истину прикривено, засигурно се иста истина може јасно наћи другде у Писму. Просто користи ове „јасне одељке“ као кључ и онда си откључао значење „неразумљивог одељка“. Како су лутерански научници Тубингена тврдили у њиховој првој размени писама са патријархом Јеремијом Другим:

Стога, не постоји бољи начин да се Писмо тумачи сем да се Писмо тумачи Писмом, што ће рећи, кроз само себе. Јер исто Писмо је диктирао један и исти Дух, Који најбоље схвата сопствену вољу и Који је најспособнији да изрази Његово значење.[10]

Колико год да је обећавајуће деловао овај метод, он се показао незадовољавајућим решењем за протестантски хаос и поделе. Тачка у којој се овај приступ распада је одређивање који су одељци „јасни“ а који „неразумљиви“. Баптисти, који верују да је немогуће за хришћанина да изгуби спасење пошто је „спашен“, виде гомилу одељака за које тврде да сасвим јасно уче о „вечној сигурности“ – на пример, „Бог се неће раскајати за своје дарове и призвање“ (Рим. 11:29), и „Овце Моје слушају глас Мој, и Ја њих познајем, и за Мном иду. И Ја им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке Моје“ (Јован 10:27-28). Али када баптисти дођу до таквих стихова који уче да се спасење може изгубити, на пример „Праведног неће избавити правда његова кад згреши“ (Језекиљ 33:12), онда они користе одељке који су „јасни“ да игноришу одељке који су „нејасни“. Методисти, који верују да верници могу да изгубе спасење ако се окрену од Бога, не виде никакву нејасноћу у таквим одељцима, и насупрот, гледају на горепоменуте баптистичке „доказне стихове“ у светлу оних стихове које они сматрају „јасним“. И тако се методисти и баптисти препуцавају стиховима, и свако се пита како онај други не може да „види“ оно што је њему самом „јасно“.

ПРИСТУП # 4 Историјско-критичка егзегеза

Давећи се у мору субјективног мишљења и подела, протестанти су убрзо почели да се грабе за било који интелектуални метод који на себи има макар мали смоквин лист објективности. Како је време пролазило и како су се поределе умножавале, наука и разум су све више постајали стандард којим су се протестантски теолози надали да могу постићи доследност у својим библијским тумачењима. Овај „научни“ приступ, који је постао доминантан у протестантским научним круговима, а који је почетком овог века постао доминантан и у римокатоличким круговима се углавном назива „историјско-критичка егзегеза“. Зором такозваног „просветитељства“, наука је наизглед постала способна да реши све проблеме света. Протестантска наука је почела да примењује философију и методологију науке на теологију и Библију. Од просветитељства, протестантски научници су анализирали сваки аспект Библије: њену историју, њене рукописе, библијске језике итд. Као да су Света Писма археолошка ископина, ови научници су се трудили да анализирају сваки фрагменат и кост са оним најбољим и најновијим што је наука имала да понуди. На несрећу, ова методологија је такође била подложна грешкама, тешким и суштинским, али је приказана са таквим сјајем научне објективности да и даље држи многе под утицајем својих чини.

Као и сви други приступи које користе протестанти и овај метод такође жели да схвати Библију остављајући црквено Предање по страни. Иако не постоји ниједан потпуно протестантски метод егзегезе сви они наводно имају за свој циљ да „дозволе Писму да говори за себе“. Наравно, нико ко је хришћанин не тврди да има нешто против тога да Писмо „каже“ нешто ако оно „говори за себе“ преко ових метода. Проблем је што га они, који постављају себе за језике Писма, филтрирају кроз сопствене протестантске предрасуде. Иако тврде да су објективни, они тумаче Писмо по својим предањима и догмама (било да су они фундаменталисти или либерални рационалисти). Оно што су протестантски научници урадили (ако могу да парафразирам реченицу од Алберта Швајцера) јесте да су погледали у бунар историје да би нашли значење Писма. Они су писали гомиле књига на ту тему, али су на несрећу само видели свој одраз.

Протестантски научници (било да су „либерали“ или „конзервативци“) су грешили у томе што су погрешно применили емпиријску методологију на поље теологије и библијских студија. Користим појам „емпиризам“ да опишем ове покушаје. Користим овај појам у ширем смислу да опишем рационалистички и материјалистички поглед на свет који је продро у западну мисао, и који наставља да се шири целим светом. Позитивистички системи мишљења (у које спада емпиризам) покушавају да се укорене у неком „сигурном“ знању.[11] Емпиризам, строго говорећи, представља веровање да се сво знање заснива на искуству и да се само оне ствари које се могу утврдити научним посматрањем могу знати засигурно. Руку уз руку са методима посматрања и опита, долази принцип методолошке сумње, а главни пример овога је философија Ренеа Декарта који је започео своју дискусију о философији показујући да се у све у универзуму може сумњати сем сопственог искуства, и онда са том основом на овој несумњивој истини („Мислим, дакле јесам“) покушао да сагради сопствени философски систем. Реформатори су испрва били задовољни са претпоставком да је Библија темељ сигурности на којем могу да почивају теологија и философија. Али како је јачао дух просветитељства, протестантски научници су окренули своје рационалистичке методе на саму Библију – трудећи се да открију шта се са „сигурношћу“ може сазнати из ње. Либерални протестантски научници су већ завршили овај подухват, и пошто су све „сљуштили“ остала су им само њихова мишљења и сентименталност као основа за оно мало вере што им је преостало.

Конзервативни протестанти су били много мање доследни у свом рационалистичком приступу. Тиме су они очували поштовање према Писму и веру у његово надахнуће. Упркос томе, њихов приступ (чак и међу најзагриженијим фундаменталистима) је и даље суштински укорењен у истом духу рационализма као и код либерала. Главни пример овога се налази међу домостројним фундаменталистима, који се држе компликоване теорије која тврди да се Бог односио према човеку по различитим „домостројима“, као што је „адамовски домострој“, „нојевски домострој“, „мојсијевски домострој“, „давидовски домострој“ и тако даље. Може се увидети нека честица истине у овој теорији, али изван ових старозаветних домостроја они уче да смо ми тренутно под другачијим „домостројем“ него што су то били древни хришћани. Иако су се чуда наставила кроз „новозаветни период“, она се данас више не дешавају. Ово је врло занимљиво, зато што ова теорија (узгред што јој недостаје библијска основа) дозвољава овим фундаменталистима да потврде чуда Библије, а да притом буду емпиричари у свакодневном животу. Тако, иако расправа о овом приступу може испрва да делује просто академска и потпуно удаљена од просечног протестанта, заправо, чак је и побожан „козервативни“ протестантски мирјанин под утицајем овог рационализма.

Велика грешка у овом такозваном „научном“ приступу Писму лежи у погрешној примени емпиријских претпоставки на изучавање историје, Писма и теологије. Емпиријски методи лепо функционишу када се исправно примене на природњачке науке, али када се примене тамо где не могу никако да функционишу, као што су јединствени тренуци у историји (који се не могу поновити и над којима се не могу вршити експерименти), они не могу да створе било доследне било тачне резултате.[12] Научници тек треба да измисле телескоп који може да погледа у свет духова, а опет многи протестантски научници тврде да је у светлу науке немогуће постојање ђавола или демона. Да се ђаво појави пред емпиристом са трозубцом у руци носећи црвени доњи веш, њега би објаснили на неки начин који би се лако уклопио у научни поглед на свет. Иако се емпиристи бусају у груди својом „отвореношћу“ њих њихове предрасуде толико заслепљују да они нису у стању да виде ништа што се не уклапа у њихово виђење стварности. Да се методи емпиризма стално примењују то би довело у сумњу све знање (укључујући и сам емпиризам), али емпиризму стално дозвољавају да буде недоследан они који се њега држе „зато што му његово беспоштедно касапљење људског искуства даје тако високи углед због своје научне оштрине да његов престиж заклања недостатке његових основа.“[13]

Везе између екстремних закључака до којих су стигли модерни либерални протестантски научници – и конзервативни или фундаменталистички протестанти – нису јасне многима – понајмање конзервативним фундаменталистима! Иако ови конзервативци виде себе као потпуно супротне протестантском либерализму, они упркос томе користе суштински исте врсте метода у изучавањеу Писма као и либерали, и заједно са овим методологијама долазе и њихове прожимајуће философске претпоставке. Тако разлика између „либерала“ и „конзервативаца“ није стварно разлика у основним претпоставкама, већ у томе колико су их оне далеко одвеле у закључцима.

Да је протестантска егзегеза стварно „научна“ каквом се представља, њени резултати би показали доследност. Да њене методе представљају просте непристрасне „технологије“ (каквим их већина види) онда не би било битно ко их користи, оне би „деловали“ исто за све. Али шта налазимо када прегледамо тренутно стање протестантских библијских студија? По проценама самих „експерта“, протестантске библијске студије су у кризи.[14] Заправо ову кризу најбоље приказује признање уваженог протестантског експерта за старозаветно богословље, Герхада Хасела (у његовом прегледу историје и тренутног статуса дисциплине старозаветног богословља, Старозаветно богословље: Проблеми у тренутној дебати) да је 70-их година настало пет нових старозаветних теологија, „али ниједна се не слаже са другима по методу или приступу“.[15] Заправо, просто је невероватно, са обзиром на самопрокламовани високи стандард протестантских библијских студија, да можете да изаберете било који од бескрајних закључака по скоро било ком питању и да нађете „добру студију“ која све то поткрепљује. Другим речима, можете да дођете до закључка који вам одговара тог дана или на одређену тему, и просто нађете некога са докторатом који то становиште заступа. То засигурно није наука као математика или хемија! Оно са чиме имамо посла је поље спознаје које се представља као „објективна наука“, али која је заправо псеудо-наука која у себи крије читаво шаренило међусобно супротстављених философских и теолошких перспектива. То је псеудонаука јер док научници не развију инструменте који су способни да изуче и схвате Бога, објективна научна теологија или библијско тумачење остају немогућност. Ово не значи да ту нема ничега што није истински научно или корисно; али то значи да ми у стварности откривамо да су протестантски методи библијског тумачења и производ и слуга протестантских теолошких и философских предрасуда, камуфлирани легитимним апсектима историјског и лингвистичког сазнања, прикривени огледалима и машинама за маглу псеудонауке.[16]

Са субјективношћу која превазилази већину спекулативних фројдовских психоаналитичара, протестантски експерти селективно бирају „чињенице“ и „доказе“ који одговарају њиховим циљевима и онда настављају, уз закључке који су предодређени њиховим претпоставкама, да примењују своје методе на Свето Писмо. За све то време, протестантски експерти, било „либерални“ или „конзервативни“, описују себе као непристрасне „научнике“.[17] А пошто модерни универзитети не дају докторате онима који просто преносе неразводњену истину, ови експерти се труде да надмаше један другог смишљајући нове „креативне“ теорије. Ово је сама суштина јереси: новотарство, арогантно лично мишљење и самообмана.

ПРАВОСЛАВНИ ПРИСТУП ИСТИНИ

Када сам, Божијом милошћу, открио православну веру, нисам имао жељу да протестантизам и његове „методе“ читања Библије преиспитам. На несрећу, открио сам да су протестантски методи и претпоставке успели да заразе чак и неке кругове у Православној Цркви. Разлог за ово је, као што сам навео, да је протестантски приступ Писму био приказан као „наука“. Неки људи у Православној Цркви мисле да чине Цркви велику услугу тиме што увде ову грешку у богословије и парохије. Али ово није ништа ново; овако се јерес увек трудила да заведе верне. Као што каже Свети Иринеј, када је почињао напад на јереси свог времена:

Коришћењем наизглед тачних и уверљивих речи, они лукаво привлаче простодушне да се заинтересују за њихов систем; они их упркос томе трапаво уништавају, све време их уводећи у њихова богохулна мишљења. Заблуда се заиста никада не износи у својој голој искварености, јер, уколико се као таква примети, одмах ће бити откривена. Она се вешто прикрива привлачном хаљином, да би онима мање подученим (колико год да смешно сам израз изгледао) деловала истинитија од саме истине.[18]

Да се нико не вара или збуњује, да будем јасан: православни приступ Писму се не заснива на „научном“ истраживању Светог Писма. Наша тврдња да схватамо Писмо се не заснива на томе да имамо боље археолошке налазе, већ на јединственом односу са Оним Који је Писмо и написао. Православна Црква је тело Христово, стуб и тврђава Истине и Она је начин којим је Бог написао Писмо (кроз њене чланове) и начин којим их је сачувао. Православна Црква схвата Библију зато што је она наследник оног живог Предања које започиње са Адамом и које се протеже кроз време ка свим њеним данашњим члановима. Не може се „доказати“ да је ово истина у лабораторији. У то може убедити само Свети Дух и опитовање Божијег живота у Цркви.

Питање које ће протестанти сада поставити је: ко може да каже да је православно предање право Предање, или чак исправно предање? Прво, протестанти треба да изуче историју Цркве. Они ће открити да постоји само једна Црква. Ово је увек била вера Цркве од њеног почетка. Никејски символ то казује врло јасно: „Верујем… у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Ова изјава, коју скоро свака протестантска деноминација и даље прихвата за истиниту, никада се није тумачила тако да се односи на неку неодређену, плуралистичку невидљиву „цркву“ која не може да се сложи око иједног јединог учења. Сабори који су канонизовали Символ (као и Писмо) су такође анатемисали оне који су изван Цркве, било да су они били јеретици као што су монтанисти, или расколници као што су донатисти. Они нису говорили, „Па, не можемо да се договоримо са монтанистима у вези учења, али они су део Цркве колико и ми“. Уместо тога, они су били изопштени из црквеног јединства док се нису поново обратили Цркви, где су били примани кроз крштење и миропомазање (у случају јеретика) или просто миропомазање (у случају расколника, Други васељенски сабор, 7. канон). Чак и молити се са онима ван Цркве је било, а и сада је, забрањено (канони светих апостола). За разлику од протестаната који праве хероје од оних који се одвајају од једне групе и започињу своју, рана Црква је то сматрала за један од најгорих грехова. Св. Игњатије Антиохијски (ученик апостола Јована) је упозорио: „Не варајте се браћо, нико ко упадне у раскол неће наследити Царство Божије, свако ко следи јеретичко учење је на страни страсти“ (Посланица Филаделфијцима, 5:3).

Основни разлог због чега је настао протестантски покрет је протест против папских злоупотреба, али пре отпадања римског запада од православног истока ове злоупотребе нису постојале. Многи модерни протестантски богослови су однедавно почели да се поново осврћу на први миленијум неподељеног хришћанства и почињу да откривају велико благо које је запад изгубио (и немали број тако постаје православан).[19]

Очито, једна од ових три изјава су тачне: било да (1) није било исправног Предања и врата пакла су надвладала Цркву, те и Јеванђеља и Никејски Символ греше; или (2) се истинита вера налази у папизму, са својим стално променљивим догмама које дефинише непогрешиви „Христов викар“; или (3) да је Православна Црква једина Црква коју је основао Христос и која је верно одржала апостолско предање. Избор за протестанте је јасан: релативизам, латинизам или Православље.

Већина протестаната, зато што њихова теолошка основа за sola scriptura може да гарантује само раздоре и свађе, одавно одбацује и помисао на истинско хришћанско јединство и сматра смешном хипотезу да може бити само једна истинита вера. Када се сусретну са тако јаким тврдњама о црквеном јединству као оне које смо навели горе, они обично реагују са ужасом тврдећи да је такав став противан хришћанској љубави. Пошто су без стварног јединства они се труде да створе лажно јединство, стварајући релативистичку философију екуменизма у којој је једино учење за осуду оно које једино полаже право на истину. Ипак, ово није љубав историјске Цркве, већ хуманистичка сентименталност. Љубав је суштина Цркве. Христос није дошао да успостави нови правац мишљења, већ је Он сам рекао да је дошао да оснује Своју Цркву коју ни врата пакла неће надвладати (Матеј 16:17). Ова нова заједница Цркве је створила „органско јединство уместо механичке унификације унутрашње раздељених особа“.[20] Ово јединство је само могуће кроз нови живот који доноси Дух Свети и који се мистички опитује у животу Цркве.

Хришћанска вера спаја верне са Христом и тиме ствара хармонично тело од одвојених појединаца. Христос одржава ово тело причешћујући сваког члана са Собом и давајући им Духа благодати на опитан, осетан начин… Ако се свеза са телом Цркве пресече, личност тада постаје изолована и заробљена у свој егоизам, те се лишава спасоносног и врлинског утицаја Светог Духа који обитава у Цркви.[21]

Црква је једна зато што је она тело Христово и онтолошка је немогућност да она може да се подели. Црква је једна као што су Христос и Отац једно. Иако овај концепт јединства може деловати невероватан, али то се не чини таквим онима који су тај концепт усвојили и ушли у његову стварност. Иако ово може бити једна од оних „тврдих беседа“ које многи не могу да прихвате, она је стварност у Православној Цркви макар она захтевала од свих много одрицања, смирења и љубави.[22]

Наша вера у јединство Цркве има два аспекта, то је и историјско и садашње јединство. То значи да када су апостоли, на пример, напустили овај земаљски живот они нису напустили јединство Цркве. Они су део Цркве сада колико су и били за свог телесног живота. Када ми служимо Евхаристију у било којој помесној Цркви ми је не служимо изоловано, већ са целом Црквом, и на земљи и на небу. Светитељи на небу су нам ближи од оних које можемо да видимо или додирнемо. Тако у Православној Цркви нас не подучавају само они људи у телу које је Бог поставио да нас уче, већ и сви учитељи Цркве на небу и на земљи. Нас данас подучава Свети Јован Златоусти колико и наш епископ. Ово утиче начин на који ми приступамо Писму, те га ми ни не тумачимо приватно (2. Пет. 1:20), већ као Црква. Овом приступу писму је класичну дефиницију дао Св. Викентије Лерински:

Овде, можда, неко може да пита: пошто је канон Писма коначан и више него довољан сам по себи, зашто му је неопходно придодати ауторитет црквеног тумачења? Заправо, морамо одговорити, Свето Писмо се, због своје дубине, не прихвата у само једном и истом значењу. Исти текст тумаче другачије различити људи, тако да се може стећи утисак да оно може имати толико различитих значења колико има људи… Управо због тога што може доћи до извитопирења помоћу разноразних погрешака потребно је да се тумачење пророчких и апостолских списа води у сагласју са правилом црквеног и саборног значења.

У самој саборниј Цркви, треба се увек држати онога у шта су веровали свугде, увек и сви. И то је онда истински и исправно саборно, као на шта и указује сила и порекло саме те речи, оно што у себи сабира све истински универзално. Ово опште правило ће стварно бити примењено ако следимо принципе универзалности, древности и сагласја. Ми то чинимо у односу на универзалност ако исповедамо да је једина истинита вера она коју исповеда Црква широм света. То чинимо у односу на древност ако ни на који начин не одступамо од оног тумачења које су наши преци и оци изложили као непорочно. И то чинимо у односу на сагласје, ако у овој самој старини, прихватимо дефиниције и претпоставке свих, или скоро свих, епископа.[23]

У оваквом приступу Писму задатак појединца није да тежи ка оригиналности већ да схвати оно шта је већ присутно у предањима Цркве. Ми нисмо обавезни да иступимо изван граница које су поставили оци Цркве, већ да верно пренесемо оно Предање које смо примили. Ово захтева доста изучавања и промишљања, чак и више, ако заиста желимо да схватимо Писмо онда морамо заћи дубоко у мистички живот Цркве. Ово је разлог зашто Св. Августин, када образлаже како треба тумачити Писмо (О хришћанском учењу, књиге 1-4), више времена троши причајући о карактеру особе која изучава Писмо него о интелектуалном знању које она треба да има:[24]

1. Онај који воли Бога целим срцем, и који је лишен гордости,

2. Онај који жели да тражи знање Божије воље вером и побожношћу, а не поносом и похлепом,

3. Онај чије је срце обуздала побожност, онај који има прочишћени ум, мртав за свет; и који се не боји људи, нити жели да им угађа,

4. Који не жели ништа сем знања и јединства са Христом,

5. Који је гладан и жедан правде,

6. Који се вредно бави делима милосрђа и љубави.

Са тако високим критеријумом, ми треба још смиреније да се ослонимо на вођство светих отаца који су своје врлине и доказали, а не да се заваравамо мислећи да смо способнији или паметнији тумачи Божије свете Речи од њих.

Али шта је са оним трудом који су протестантски експерти већ уложили? До оне мере до које нам он помаже да схватимо историју и значење неких нејасних делова до те мере је он у сагласју са светим Предањем и може се користити.

Као што је Св. Григорије из Назијанзина писао о паганској књижевности: „Као што смо смешали корисне лекове из неких рептила, тако смо и из световне књижевности добили принципе испитивања и спекулације, док смо одбацили идолопоклонство…“[25] Докле год се уздржавамо од служења лажним боговима Индивидуализма, Модернизма и Академске Таштине, и докле год признамо предрасуде које на нас делују и користимо те ствари да истински обасјамо историјско или лингвистичко светло на Писмо онда ћемо боље схватити Предање. Али у мери у којој протестантска наука спекулише изван канонских текстова и пројектује чудне идеје на Писмо – у тој мери је она у раскораку са светим Предањем, са „увек и свугде“ вером Цркве, у тој мери она греши.

Ако протестанти мисле да је ово арогантно или наивно, нека прво размотре арогантност и наивност оних учењака за које сматрају да су квалификовани да превазиђу (или радије, потпуно игноришу) две хиљаде година хришћанског учења. Да ли задобијање доктората даје већи приступ тајнама Божијим него сабрана мудрост милиона и милиона верника, отаца и мајки Цркве који су верно служили Бога, који су искусили ужасна мучења и мучеништва, исмевања и заробљавања зарад вере? Да ли се хришћанство учи у удобности сопствене собе, или док се носи крст на коме се окончава сопствени живот? Арогантност лежи у онима који без и да утроше време да науче шта је стварно свето Предање, одлучују да они знају боље и да је тек сада дошао неко ко је правилно схватио шта Писмо стварно значи.

ЗАКЉУЧАК

Свето Писмо је вероватно врхунац светог предања Цркве, али величина висина до којих се Писмо уздиже је махом због планине на чијем се врху налази. Извађена ван контекста, изван Светог Предања, велика стена Писма постаје обична лопта глине која може попримити сваки облик који вајар жели. Писму се не одаје поштовање тако што се оно квари и злоупотребљава, чак и ако се ово чини у име ширења сопственог ауторитета. Ми морамо да читамо Библију; то је Божија света Реч. Али да бисмо схватили њену поруку, седимо кротко близу светих који су показали себе „творцима речи а не само слушаоцима“ (Јаков 1:22), и који су доказали својим животима да су достојни тумачи Писма. Идимо онима који су познавали апостоле, као што су Св. Игњатије Антиохијски и Поликарп ако имамо питање о списима апостола. Питајмо Цркву, немојмо упасти у самопреварну арогантност.

http://orthodoxinfo.com/inquirers/tca_solascriptura.aspx

са енглеског превео:

Бојан Теодосијевић

НАПОМЕНЕ:

  1. George Mastrantonis, trans., Augsburg and Constantinople: the Correspondence between the Tubingen Theologians and Patriarch Jeremiah II of Constantinople on the Augsburg Confession (Brookline, Mass.: Holy Cross Orthodox Press, 1982), 114.
  2. The Illustrated Bible Dictionary, vol. 2 (Wheaton: Tyndale House Publishers, 1980), „Jannes and Jambres,“ by A. F. Walls, 733 -734.
  3. Ова листа наравно нема за циљ да наведе све књиге које је Црква сачувала од древнина и које сматра делом ширег предања. На пример, Књига Еноха, иако се цитира у канонским књигама, није ушла у канон. Нећу се претварати да знам зашто је то тако, али из којих је год разлога Црква одабрала да сачува ову књигу, она није одредила да се она чита у цркви или да иде раме уз раме са канонским књигама.
  4. На пример, нема места где се о питању непогрешивости Писма детаљно расправља, управо зато што то није била срж расправе. У садашње време, са налетом верског скептицизма, ово је итекако проблем, и да се посланице пишу данас, сигурно би кад тад споменуле ту проблематику. Било би из тог разлога будаласто закључити да само зато што се са том проблематиком није бавило да рани хришћани нису мислили да је то битно или да у то нису веровали.
  5. Alexander Schmemann, Introduction to Liturgical Theology (Crestwood NY: St Vladimirs Seminary Press, 1986), 51 ff.
  6. И заправо, управо је ово што је протестантска наука учинила. Иако је протестантизам заснован на веровању да је Библија једини ауторитет за веру и богослужење, савременом протестантском науком махом доминирају модернисти који више не верују у надахнуће и непогрешивост Писма. Они сада стоје изнад Писма и само бирају оне делове који им одговарају и одбацују остатак као „примитивну митологију и легенде“. Једини ауторитет који им је остао су они сами.
  7. Валдежани су били секта коју је основао Петар Валдо у 12 веку, и која је на неки начин била претеча протестантске реформације. Због прогона од стране Римокатоличке Цркве ова секта је углавном опстала у планинским областима северозападне Италије. Доласком протестантске реформације, валдежани су потпали под утицај реформаторског покрета и са њиме су удружили снаге. Многи рани протестантски историчари су тврдили да валдежани представљају остатак „истинских“ хришћана који су постојали пре Константина. Иако данас ниједан озбиљан историчар не би тврдио нешто толико неосновано, многи фундаменталисти и секте као што су Јеховини сведоци и дан данас тврде да потичу од ране Цркве преко валдежана – упркос чињеници да валдежани постоје и дан-данас и не својатају Јеховине сведоке.
  8. Mastrantonis, 115.
  9. Ibid., 198.
  10. Ibid., 115.
  11. Појам позитивизам потиче од француске речи positif, која значи сигуран или известан. Овај израз је први употребио Огист Конт. Позитивистички системи се заснивају на претпоставци да је нека чињеница или установа крајња основа знања. У Контовој философији, искуство или чуло – опажај је сачињавао ту основу и стога је он био претеча модерног емпиризма (Види Encyclopaedia of Religion and Ethics, 1914 ed., s.v. „Positivism,“ S.H. Swinny; и Wolfhart Pannenburg, Theology and Philosophy of Science, trans. Francis McDonagh (Philadelphia: Westminster Press, 1976), стр. 29).
  12. На пример, један метод утврђивања стварности прошлих догађаја, међу емпиријски настројеним научницима је принцип аналогије. Пошто се знање заснива на искуству, начин на који неко појми непознато је повезивањем са нечим што је познато. Под плаштом историјске анализе они процењују да је вероватноћа неког догађаја који се наводно десио у прошлости (нпр. васкрсење Исусово) засновано на оном што знамо да се дешава у нашем искуству. А пошто ови историчари никада нису опазили ништа што би могли да сматрају за натприродно, они тврде да када Библија говори о чудесним догађајима у историји она само препричава неки мит или легенду. А пошто за емпиричара чудо подразумева кршење природног закона, онда не може бити чуда (по тој дефиницији) зато што се природни закони утврђују нашим запажањем онога што опитујемо, те да се такав емпиричар сусретне са савременом аналогијом чуда онда то више не би било чудо зато што више не би представљало кршење природног закона. Тако емпиричари не производе резултате који фалсификују трансценденталну стварност или чуда; уместо тога, њихове предрасуде, од самог почетка, поричу могућност таквих ствари [види G. E. Michalson, Jr., „Pannenburg on the Resurrection and Historical Method,“ Scottish Journal of Theology 33 (April 1980): 345-359.]
  13. Rev. Robert T. Osborn, „Faith as Personal Knowledge,“ Scottish Journal of Theology 28 (February 1975): 101-126.
  14. Gerhard Hasel, Old Testament Theology: Basic Issues in the Current Debate (Grand Rapids: Eerdmans Publishing Company, 1982), стр. 9.
  15. Ibid., стр. 7.
  16. Расправљао сам о либералном протестантизму само да бих показао грешке „историјске“ егзегезе. Православни хришћанин ће се вероватније сусрети са конзервативним фундаменталистом или харизматиком, просто зато што они сматрају њихову веру довољно озбиљно да се потруде да друге обрате у њу. Либералне протестантске деноминације имају пуне руке посла трудећи се да задрже сопствене парохијане и нису чувени по свом усрђу за евангелизацију.
  17. За детаљнију критику злоупотреба историјско-критичког метода, види Thomas Oden, Agenda for Theology: After Modernity What? (Grand Rapids: Zondervan, 1990) стр. 103-147.
  18. A Cleveland Coxe, trans., Ante-Nicene Fathers, vol. i, The Apostolic Fathers with Justin Martyr and Irenaeus (Grand Rapids: Eerdmans Publishing Company, 1989), стр. 315.
  19. Заправо, три тома систематичке теологије Томаса Одена се заснивају на премиси да „васељенски консензус“ првог миленијума треба да буде нормативан за богословље [види, The Living God: Systematic Theology Volume One, (New York: Harper & Row, 1987), стр. ix – xiv.]. Ако Оден истраје у овој методологији до краја, и он ће постати православан.
  20. The Holy New Martyr Archbishop Ilarion (Troitsky), Christianity or the Church?, (Jordanville: Holy Trinity Monastery, 1985), стр. 11.
  21. Ibid., стр. 16.
  22. Ibid., стр. 40.
  23. St. Vincent of Lerins, trans. Rudolph Morris, The Fathers of the Church vol.7, (Washington D.C.: Catholic University of America Press, 1949), стр. 269-271.
  24. St. Augustine, „On Christian Doctrine,“ A Selected Library of the Nicene and Post-Nicene Fathers, series 1, vol. ii, eds. Henry Wace and Philip Schaff, (New York: Christian, 1887-1900), pp. 534-537.
  25. St. Gregory Nazianzen, „Oration 43, Panegyric on Saint Basil,“ A Selected Library of the Nicene and Post-Nicene Fathers of the Christian Church, series 2, vol. vii, eds. Henry Wace and Philip Schaff (New York: Christian, 18871900), p. 398f.


Ако у тексту странице нађете грешку или откуцај, пошаљите нам поруку кликом на дугме испод.

Пошаљи

Ако ова страница није доступна у титлованом преводу на ваш језик, користите дугме испод.

Упозорење! Превод на машину ће обавити Google Translate услуга и може садржати семантичке грешке. По дефаулту, текст је преведен са тренутног језика документа на енглески језик, у сервису можете изабрати било који други језик.